Marinina "Filosofija"; Antička filosofija - Presokratovci
Antička filosofija
Presokratovci - kosmološki period
Prva filosofska razmišljanja, filosofske škole i pravci u staroj Grčkoj prevashodno se, po prethodno navedenoj Vindelblandovoj podeli, bave kosmološkim pitanjima, a u centar svog izučavanja mahom stavljaju prirodu. Osim filosofskih pitanja, bave se, i dolaze do prvih zaključaka o drugim prirodnim pojavama koji su danas predmet proučavanja fizike, astronomije, geografije, hemije, biologije, matematike, posebno geometrije, i drugih nauka. Ne čudi zato previše što upravo od filosofa koji pripadaju tom periodu antičke filosofije stiže teorema o jednakosti uglova na osnovici jednokrakog trougla, Pitagorina teorema, prvi sunčani sat, podela godine na 365 dana i dosta drugih, danas dobro poznatih naučnih istina i praktičnih izuma.
Miletska škola
"Interesantno je da se filosofija prvo pojavila u grčkim kolonijama, a tek kasnije u Atini. Smatra se da je sloboda mišljenje u njima (kolonijama) bila veća."
O toj prvoj filosofskoj školi koja je nastala u Miletu, polisu i grčkoj koloniji u oblasti Jonija u Maloj Aziji, i o njihovom bavljenju problemom prapočetka (arche), bilo je već reči u uvodnom delu Marinine filosofije (linkovi do svih poglavlja nalaze se na kraju teksta) i u prvim pasusima mini-eseja: Ni iz čega ništa ne postaje.
Zapravo o filosofiji Miletske škole znamo srazmerno malo jer njihova dela nisu sačuvana. Ono što nam je poznato dolazi iz dela Diogena Laertija, pisca i biografa iz III veka i njegovog obimnog dela "Život i mišljenja istaknutih filosofa".
"Aristotel je njihovo učenje komentarisao rečima: ...po njima ništa novo ne nastaje, niti bilo šta propada, jer supstancija svega ostaje večno sačuvana."
Tako nam je Aristotel ovom interpretacijom njihovog učenja otkrio da su predstavnici Miletske škole, filosofski, možemo reći intuitivno a ne naučno, bili sasvim blizu objašnjenja koja nam daje savremena nauka: zakon očuvanja energije, zakon o održanju mase, i da je sva energija i materija u nama poznatom univerzumu konstantna od momenta nakon Velikog praska do sada. I ovim se u nekoj meri bavi pomenuti mini-esej: Ni iz čega ništa ne postaje.
Heraklit iz Efesa
_(15195464645).jpg)
"Nazvali su ga "mračni" jer je pisao u aforizmima, služeći se metaforama tako da ga mnogi savremenici nisu razumevali."
Kao i predstavnici Miletske škole, bavio se kosmološkim pitanjem prapočetka:
"Heraklit se prvo zapitao šta čoveka napušta posle smrti. Pošto se telo hladi, jer po starom verovanju duša koja je topla napušta telo posle smrti, zaključio je da prapočetak svih stvari mora biti vatra."
Slika Heraklita pored je delo slikara Hendrick ter Brugghen i nalazi se u Rijksmuseum u.Amsterdamu.
Mnogi istoričari filosofije smatraju da je Heraklit bio prvi hilozoista. Hilozoizam je filosofsko učenje po kome je sva materija prožeta životom, animirana i povezana u anima mundi - dušu sveta. Jedan od poznatijih filosofa i naučnika koji su zastupali jednu formu hilozoizma bio je Đordano Bruno sa idejom hrišćanskog panteizma koja se tako svidela katoličkoj crkvi da je zato odlučila da njegovo učenje ovekoveči spaljivanjem njenog zastupnika. Iako je termin skovan tek u 17. veku od grčkih reči hyle - materija, i zoe - život, može se reći da je baš Heraklit prvi eksplicitni hilozoista. Mada je priroda učenja slična kod Milećana, Heraklit prvi u kontekstu arche naglašava upravo reč zoe: život, i govori: "...ovaj svet nisu stvorili ni bogovi ni ljudi, već je on živa vatra koja se sa merom pali i gasi...".
Sačuvani delovi Heraklitovih fragmenata sadrže sentence koje su danas dobro poznate, poput: "...ne može se dva puta ući u istu reku, jer nam pritiču stalno nove i nove vode...".
Mada je u originalnim sačuvanim fragmentima nema, Platon smatra da baš od njega potiče rečenica koja objašnjava Heraklitovu doktrinu: "...sve teče, sve se menja...", odnosno, čuveno: panta rhei - sve teče (čoveče).
Mnogi, uključujući marksiste, zbog prethodno navedenih učenja nazivaju Heraklita ocem dijalektike, posebno još ističući sledeći fragment: "...rat je otac svemu...", gde rat podrazumeva sukob suprotnosti što je suština dijalektičkog učenja.
Jedan od Heraklitovih fragmenata je meni lično posebno drag, aktuelan verovatno svagda, ali čini se, nekako posebno danas: "Oči i uši su ljudima zli svedoci, ako imaju varvarske duše."... što se može interpretirati na više načina.
Pitagorejski savez
Slika pored delo je Fyodora Bronnikova, "Pitagorejci slave izlazak Sunca".
Kasnije, postaje škola koja se bavila raznim filosofskim i naučnim pitanjima, sa strogim pravilima, ali koja je među svoje studente primala i žene, što je za antičku Grčku bilo vrlo neobično, očito pod uticajem Teano, Pitagorine supruge ili učenice, koja je i sama dala veliki doprinos učenju pitagorejaca. Ta neobična inkluzivnost ove škole uklapala se sa filosofijom pitagorejaca koji su smatrali da postoji jednakost svih ljudskih duša i da je potraga za znanjem univerzalna ljudska karakteristika.
Pitagorejci su osim u filosofiji dali svoj doprinos u mnogim naučnim disciplinama: matematici, geometriji, astronomiji, mehanici; a bavili su se muzikom, poezijom, plesom, fizičkim aktivnostima i gastronomijom.
“Pitagorejci su smatrali da osnova sveta ne može biti u kvalitetima materije, već to mora biti broj... Sve što su znali sveli su na brojevne odnose i dosledno tome, Filolaj (jedan od sledbenika pitagorejske škole i po Augustu Beku, Pitagorin naslednik) tvrdi da sve što se saznaje ima broj bez kog je nemoguće išta saznati i objasniti.”
Broj je za pitagorejce ideja, dakle idealistički koncept. On ima skoro mističnu ulogu. Broj je bit svega. Ima čak i religiozno značenje, posebno broj deset koji doslovno nosi božansku moć i simbol.
Još jedan, za pitagorejce značajan filosofski pojam je harmonija koju razumeju kao ujedinjenje raznovrsne kompozicije i ravnomerno slaganje različitih priroda. Numerička harmonija je zato osnova razumevanja svih saznanja i primenjivana je u matematičkim, geometrijskim, astronomskim, metafizičkim, čak i estetskim, psihološkim i etičkim problemima.
Mada danas najčuveniji po Pitagorinoj teoremi u geometriji, učenje pitagorejaca uticalo je na stanovišta mnogih kasnijih filosofa, uključujući Platona, pa tako i na čitavu zapadnjačku filosofiju.
Elejska škola
Slika pored je grafika nepoznatog autora uvrštena u knjigu Thomas Stanley-a iz 1655 godine.
Već na početku poglavlja nailazimo na izvesno odstupanje od uobičajenog istorijskog objašnjenja. Naime, velika većina modernih istoričara filosofije navodi da je Parmenid osnivač Elejske škole i da je ona osnovana u V veku p.n.e.
Ksenofan nije rođen u Eleji već u Kolfoni, a u Eleju je došao kasnije tokom svog života i postao učitelj, moguće baš i samom Parmenidu. Ksenofanova filosofija i njegov uticaj na ideje Elejske škole poput: kritika religioznog antropomorfizma, filosofija monizma i jedinstva Jednog, i učenje o večnoj, nepromenljivoj stvarnosti Ksnofana čine pretečom Elejaca, ali ne nužno i osnivača.
Već pominjani Diogen Laertije, uticajni istoričar filosofije i biograf antičkih filosofa iz III veka Ksenofana smatra osnivačem Elejske škole, odakle se čini da Marina preuzima prethodne navode, ali sam Aristotel Ksenofona navodi kao preteču sa svojim idejama, a Parmenidi pripisuje razradu ideja Elejske škole, i takvo tumačenje prate skoro svi moderni istoričari filosofije.
Dakle, ako prihvatimo to tumačenje, morali bi reći da je Elejsku školu osnovao Parmenid, nejasno je kada: ili na samom kraju VI veka ili na početku V veka p.n.e. kako se obično navodi.
"Ksenofan je svoje filosofsko učenje započeo kritikom stare grčke religije... (religijski) Antropomorfizam je kritikovao rečima: "kada bi konji ili lavovi mogli da slikaju, oni bi svoje bogove naslikali u svom obliku..." Ksenofan zaključuje da može postojati samo jedno svemoćno i savršeno biće, a to je priroda. Ovo izjednačavanje Boga i prirode u filosofiji se naziva panteizam."
Marina, po mom mišljenju, ovde greši kada pojmu "bog" daje veliko slovo koje je u ovom tekstu verno originalu preneto. Tradicija korišćenja imenice bog kao vlastitog imena počinje kasnije i deo je hrišćanske religijske dogme. U svetim hrišćanskim tekstovima božije ime, (tetragramaton - četvoroslovac) koje se sa hebrejskog preslovljava u YHWH, a često izgovara kao Jehova, Jahve i sl, izbacuje se i prepravlja u grčko Kyrios (Gospodar, Bog) a velikim slovom naglašava se da je to jedino ime koje ima, jedinstvenost, poštovanje, pijetet koju vernik smatra da duguje jedinom Bogu, njegova titula i sl, pa tako ulazi u pravopis. Slično je sa muslimanima i imenicom Alah koja jednako znači bog na arapskom, ali je i ime božije, naglašen status jednog i jedinstvenog, titula i sl. Jasno je da Ksenofan nema takvog boga na umu, niti takvog boga zamišljaju panteisti. Ako je sa druge strane imenici Bog u ovom tekstu dato veliko slovo kako bi se naglasila jedinstvenost kao deo filosofskog koncepta, slično prethodnom pisanju Jedno, onda je bilo potrebno staviti veliko slovo i kod reči "priroda". (Pitanje božijeg imena će biti predmet nekog narednog mini-eseja ovde na blogu.)
Potrebno je da budemo oprezni i kod svrstavanja Ksenofanovog učenja u panteističko: većina istoričara filosofije složiće se da kod Ksenofana ima elemenata panteizma, posebno sjedinjenost božanskog sa čitavim kosmosom i kritika religijskog antropomorfizma (koje je zanimljivo prisutno i u hebrejsko-hrišćanskoj doktrini, samo u obrnutom smeru saopšteno: "I stvori Bog čoveka po obličju svom..." Postanje 1:27), ali u sačuvanim fragmentima nedostaju jasne objave o identičnosti pojma boga i prirode, pa mnogi filosofi smatraju da bi pravilnije bilo smatrati Ksenofana kao monistu što odgovara učenju Elejeca, proto-panteistu u smislu začetnika ideje koja će se kasnije dalje razvijati, ili za panenteistu po kojima bog prožima čitavo postojanje, ali je i transcedentalan, odnosno, nadilazi sve postojeće.
Ksenofan je bio i pesnik čije pesme se smatraju prvom satirom. Sastavljao je kratke pesme u formi elegičnog distiha kojima je kritikovao tradicionalne društvene vrednosti.
"...Elejci bitku (biću, prirodi) daju sledeće osobine:
- Bitak je večan, jedan i jedinstven: "sve je Jedno";
- Zatim on je materijalan, okruglog oblika i zauzima sav prostor;
- Zato je nepokretan, ali je i nepromenljiv."
Navedeno je osnova učenja monističkog učenja Elejske škole.
Elejci prvi ističu dve vrste saznanja: racionalno, koje smatraju pravim i kojim se saznaje prethodno objašnjena priroda bitka, a drugo empirijsko, čulno, ali po njima i mračno jer nas čula obmanjuju (pa zato vidimo kretanje koje ne postoji, čujemo zvuk koga nema i sl.). To su bili prvi koraci Elejaca u gnoseologiji (epistemologiji).
Od nekoliko sačuvanih Parmenidinih fragmenata, dva su najpoznatija: "bitak postoji, a ne-bitka nema" koji je interpretiran na različite načine, i "jedno je te isto misliti i biti" što veoma podseća na čuveni Dekartov citat, mada se Parmenidov interpetira kao primarnost racionalnog u odnosu na čulno saznanje.
"Zenon je postao poznat po svojoj želji da dokaže shvatanja svojih učitelja, i to naročito tezu da kretanje ne postoji. Da bi je dokazao, on se služio indirektnim ili apagoćkim dokazom, u kome se lažnošću antiteze (kretanje postoji) dokazuje teza, a to je da kretanje ne postoji. Ovaj dokaz u logici se još naziva "reductio ad apsurdum" jer se antiteza svodi na apsurd. U tu svrhu Zenon se služio kratkim pričama tzv. aporijama (bezizlaznost, ćorsokak) od kojih su poznate četiri: Dihotomija, Ahil i kornjača, Strela i Stadion."
Pluralisti
Slika pored delo je slikara Salvator Rosa (1615–1673), Empedoklova smrt, koja prikazuje legendarno, mada nepotvrđeno samoubistvo Empedokla skokom u vulkan Etne.
"Oni se vraćaju problemu prapočetka, ali ga rešavaju drugačije od Milećana i Heraklita. Tako Empedokle misli da su četiti korena svega postojećeg: voda, vazduh, vatra i zemlja. Njihovim kretanjem i mešanjem, pod uticajem dva principa ljubavi i mržnje, sve nastaje i propada... On (Empedokle) je prvi došao na ideju i prirodnom odabiru (vrsta u prirodi - evolucija) što nije neobično s obzirom da je bio i lekar, prirodnjak i pesnik."
Anaksagora se uglavnom smatra prvim filosofom Atinjaninom, mada nije rođen u Atini u koju je došao tek u zrelom dobu svog života.
"On (Anaksagora)... smatra da svaka stvar mora imati neko "svoje seme"... Semena stvari su materijalne čestice koje u pokret stavlja nus - um."
Anaksagori se još po tumačenju Aristotela pripisuje da je uveo koncept "kosmičkog uma" u filosofiju, što bi ga učinilo dualistom (prepoznaje materijalistički i idealistički - duhovni princip).
"Međutim, po sačuvanim fragmentima reklo bi se da je Anaksagora nus takođe shvatio kao materijalni princip, moguće čak kao jednu najfiniju vrstu semena stvari... (on navodi:) "nus je najčistiji, najlakši od svih stvari.""
Dakle, čini se da je nus kod Anaksagore pre materijalistički organizacioni princip ili pokretačku sila, nego um u smislu u kome bi mi uzeli tu reč. Verovatno je da su filosofi koji su nus na taj način intepretirali (Platon, Aristotel, neoplatonisti, Akvinski, niz kasnijih i savremenih filosofskih škola), to činili kroz prizmu sopstvenog filosofskog učenja. Naravno, isto bi se moglo reći i za druge, ali imajući na umu materijalistički pristup čitavom Anaksagorinom filosofskom sistemu, čini se verovatnije da je nus najfiniji oblik materije, odnosno princip poput prirodnog zakona - bez svesnog aspekta. Takođe, treba uzeti u obzir da ideja o razlici između materijalnog i idealističkog principa u V veku p.n.e. u antičkoj Grčkoj nije tako strogo definisana kao što će postati kasnije, pa je moguće da Anaksagora nije video nus striktno kao jedno ili drugo.
Ovo je kraj drugog dela pregleda Marinine "Filosofije". Ukoliko ste slučajno na ovo nabasali i pitate o čemu se ovde uopšte radi, neka objašnjenja nalaze se na ovom linku:
Ovde se nalazi spisak svih do sada objavljenih poglavlja, ili ako želite, lekcija:
Comments
Post a Comment