Vuk

Na Staroj planini živelo se kao da je devetnaesti, a već se prepolovio dvadeseti vek. Sve što se u njemu zgodilo: svrgnute dinastije i ubijeni kraljevi, ratovi koji zemlje opustošiše, turska, bugarska i švapska čizma koje su gazile srpska polja i mladice, četnici i partizani, abdikacije i revolucije, države što se smeniše i ponoviše, i nove vlasti što ujahaše; ništa nije isuviše menjalo život u selu. Poneka od tih vojski bi se u selo uteturala, mnogo otela i nešto pretila, pa otišla; poneka vlast bi se predstavila, nešto oduzela ili ređe dala, pa otišla, i na selo zaboravila. Sva ta komešanja bila su zapravo tek puki odjeci velikih događaja što se jedva uspnu uz visove Stare planine, neke stvari nizinskog življa što po gradovima poput najbližeg Pirota prebiva, i tuđa posla iz nekog belog sveta u koja se ne treba mešati, ako je što pameti ostalo.

U selu živela je jedna devojčica tužnog imena Stadija. Ime nije pomoglo, a ni što je majka po savetu seoskih baba jela živi spanać, trave i lizala grumen soli kao koza jer svejedno do četvrtog živorođenčeta nije bilo muškog deteta, a kad se konačno rodilo, beše nejako i plačno do uznemoglosti, uvek bledo i često bolesno. Prčevina, tako se u selu govorilo; gazda dobio prčevinu, smejali su se slatko, još slađe što je gazdino jer Stadijin otac imao je najveću kuću u selu, najbrojnije stado, najviše livada i pašnjaka, i razna posla po pirotskoj varoši o kojima se u selu malo znalo, još manje razumelo, mada dosta govorkalo.

Što je prvorođeni sin i naslednik prčevina strašno je ljutilo Stadijinog oca, a još više što mu se u selu podsmevaju. Zbog zlih jezika i sramote krivio je Stadijinu majku, pa i tri starije ćerke zbog kojih je žena uznemogla u rađanju. Zato je u kući na sve mnogo galamio. Inače čudljiv, prek i težak ćovek, bivao je još gori: bez smeška namršten, u tišini strog, nikad lepe reči i nežnog očinjeg dodira. Zato su sva deca, i najstarija od sviju Stadija, naučila da ga se klone, a kad ne mogu, da se umanje i utišaju tako da ih nikada ne primeti. Da je zaista mudro, pravedno i dobro sazdan ovaj svet, neka deca bi istinski imala moć da postanu nevidljiva.

Jednog jutra otac naredi Stadiji da sa njim u planinu pođe da ovce i pastire obiđu. Stadija se rastuži. Kad oca u kući nema, deca se smeju zaigrati, trčati i podvrskivati kako ono i valja da deca rade, što im majka nikada nije branila. Ali se ocu nije smelo protivrečiti. Imalo se hrane pastirima odneti jer oni danima sa visokih pašnjaka ne silaze, i uz to uprtiti osam pocela sa hladilicama, lonce i velike limene ćupove što je otac lane u gradu kupio iz vojne magaze, tri klupka jarema, kašika nekoliko, par pari makaza, naram praznih torbi za vunu i još nekih stvari što je zatrebalo, jer su letnje vrućine stizale i bilo je vreme za šivanje ovaca. Sve to Stadijin otac uprtio je na dva konja, pa ular većeg i starijeg, ali i mirnijeg on uze voditi, a Stadiji prepusti manjeg, ali mlađeg i nemirnijeg konjića.

Negde na pola puta, baš kod krža planinskih staza čuše razgovor i smeh mlade čeljadi iz susednog sela što se sa paše vraćaše, a sa njima behu dva kera posvuda poznati po nestašlucima, jer bi često svuda gostovali i vijali vraga. Jedan beše crne, čekinjaste dlake, brz i drčan i na mnogo veće psine, ali dobar sa decom koja su ga često mazila. Stadiji je baš taj nešto drag bio, pa mu je nadenula i nadimak Buvava Kudravica. Drugi je bio mršav, krakat i dugodlak, boje boje blata ili boje snega, već po tome koliko je kiše prethodnih dana padalo. Njega Stadija nije poznavala.

Kad osetiše konje, zabave i nevaljaštva uvek radi, psi se zaleteše u noge i stadoše lajati i dizati larmu. Konji se uznemiriše, zaigraše, zaritaše i propeše. Otac umiri onog što je on vodio, pa pse prutom i psovkama rastera, ali Stadija ne može, sve moli konjića da ne skače, i buvavu kudravicu da ne laje i ne vraži, ali svako po svojoj prirodi nastavi, pa joj se konj ote i stade bežati niz planinu nazad ka selu i sigurnosti štale, razbacujući svoje breme na sve strane; začangrljaše limeni čupovi po kamenju, prosuše se pocela po stazi, upleteše se jaremi u granje i rasturi hrana za pastire po zemlji. Stadija vide očev pogled i namah poče plakati, jer zna da sledi ljutnja i batina. Ne čekajući, i sve još plačući, ona trkom nagnu za konjem, a otac veže svog uz drvo i uz grdnju i psovke krete dugim korakom za njom.

Tako bi se možda nazad do sela vijali da srećom konj ubrzo ne zaboravi na strah i stade pasti na maloj livadi kraj staze. Da se nanovo ne uplaši, Stadija mu sa umilnim šapatom priđe, uhvati konop što se po zemlji vukao, pa ga ponovo vodi uzbrdo. Kada na oca naiđu, ona mu ne prilazi već beži oko njega mimo staze, pa trči uz brdo sa konjem, a on za njima sve viče i preti: 

- Sve prosuto da pokupiš, i nemoj da nešto nedostaje.

Stadija prikuplja kako na rasute stvari naiđe i tovari na konja koji je sad miran i saradljiv; možda je i sam u svojoj konjskoj samilosti muku razumeo i sažalio se na Stadiju koja plače i kroz plač u krug beznadno moli: 

- Tatko, nemoj se srditi, nemoj se srditi, tatko.

Srećom, i oni ljudi iz susednog sela prepoznaše nevolju te skupiše čupove, jareme i pocela, pa pomogoše Stadiji da ih na konja vrati, pa dok ih je otac sustigao, već je sve bilo na svom mestu.

Ljutit, otac diže težak štap na Stadiju, ali se srećom ljudi iz drugog sela pobuniše, pa se gazda zaustavi; da njih nije bilo, prut ne bi izbegla. Ali otac stade tući konjića, sve snažno, bez zadrške i milosti zamahuje, po glavi, vratu i stomaku ga bije. Konjče iskolačilo, od strave se oko belasa, poigrava da se otme ali otac čvesto konop drži, njišti od straha, znoj, pena i krv iz nozdrva izbiše, a otac udara i udara dok ljudi iz susednog sela ne povikaše: 

- Ne ubij konja, čoveče, ko će ti tovar uz brdo nositi! 

Otac se tako konačno smiri, te oni ostaviše dobre ljude iz susednog sela za sobom i nastaviše put u istom poretku: napred otac sa većim konjem, nazad pretučeno konjče i preplašena Stadija, oba pognute glave, a ona mu tiho šapuće molitvu žena, konja i druge nesrećne čeljadi: žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj.

Podne je dobrano odskočilo kad su stigli na pasišta. A tamo ovce kojekuda zatekoše: neke same na potok po vodu otišle, druge zalutale na tuđe livade, treće tužno bleje upletene u strnjiku, četvrte se u šumu uputile. A pastira, nigde. Otac suknu, grom i pakao, da se ovce prikupe i vrate, Stadija trči, otac grdi i psuje krive pastire i opet nedužnu Stadiju usput.

Kad ih prikupiše otac pođe da potraži pastire a Stadija osta sa ovcama i konjima koje rastereti i stvari iz tovara na svoja mesta smesti. Otac ubrzo pronađe pastire u debelom hladu poizvrtane, kako polegali po zemlji lenjo kakvu brlju iz čuturica dele i navrću. Otac ih zaskoči uz kletve, pa i njih sve prutom po leđima najuri put sela. Kad se vrati, on reče Stadiji: 

- Idem da dovedem valjane pastire, a ti ovde da čekaš, na ovce da paziš da i ti ne dobiješ prutom. Ja ću se dobro pre mraka vratiti. 

Uz te reči i bez daljeg pozdrava, namršten i ljut, dugim korakom otac ode i povede konje sa sobom nazad u selo.

U blaženoj samoći i tišini planinskoj pospano prolazi dan. Ali mrak se šunja, a oca iz sela i dalje nema. Ubrzo se ovce same u zabran smestiše, i Stadija za njima zasuni kapiju. Osvrće se; planina oslobođena dnevne vrućine oživljava šumom, zvukom i pokretom. Pesmu ševa, senica, vrabaca, slavuja i onih drozdova što ih deca smešno beloguze zovu, soko ućutkava kliktanjem kojim najavljuje lov, a ovce se kao po komandi sabijaju oko svojih jagnjadi. Tama se kao lopov prikrada i Stadija shvata da otac do noći neće stići, a po mraku se nazad do sela svakako ne može.

Ulazi u pastirsku kolibu, zatvara vrata i povlači rezu, spušta kapke na otvorima kao da će strah i noć tako napolju zabraviti. Patrljak sveće je sve što nalazi za slabu svetlost i još slabiju utehu. U planini noć je hladna, vlažna i teška kao tek oprani ćilim, i Stadija loži sklepanu furunu. Nema dovoljno drva u kolibi, izašla bi, ali se plaši jer se šuma uveliko razigrala neuhvatljivim noćnim zvucima koji sve više i odasvud dopiru, od mraka nevidljivih i time strašnijih glasonoša. Žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj, Stadija šapuće, i drhti.

Onda vuci stadoše zavijati. Prvo se jedan čuje, možda je to predvodnik čopora što najavljuje vučije sate dugim, otegnutim, neprekinutim proglasom. Potom se drugi u odgovor javlja, kratko potvrđuje zapovest. Zatim se mnogi priključuju, jedan po jedan dok se ne uspostavi harmonija čitavog jednog hora noćnih pevača praiskonske strave što na strah i beg teraju, peva se drevna pesma ocu Mesecu i njegovim drugaricama zvezdama. Svaki novi glas tog hora sve bliže stupa, vučija pesma se približava kolibi u kojoj Stadija drhti, i najavljuje svoj nesmetani, pobedonosni pohod. Pastiri bi ih vatrom, čegrtaljkama i galamom oterali, ali Stadija se plaši da istupi iz kolibe, no se uz jecaj uvlači pod pastirske kožuhe i ovčije kože; od smrada koža, i još više kožuha, nabira nosić i oči joj suze.

Vučiji korak začuje se pred vratima kolibe, kevtanje, cviljenje i režanje; tu su! Sve naliči na razgovor: o čemu se dogovaraju, pita se Stadija. Potom vučiji dah kroz daske vrata, udiše i oduvava, pa zastaje da oceni mirise koje kroz pukotinu do moćnog njuha stižu. Da li duva da kolibu od pruća sruši; ma to su samo dečije bajke, teši se Stadija. Udarac u vrata, potom još jedan, pa uporno i brzo grebanje vučijih kandži, nokat o drvo, mesarska testera o kost, lovački pucanj o lobanju; sve struže, škripi i puca, vrata se tresu, povijaju a zasun se klima. Zastanu, pa nastave, možda se u svom pretećem poslu smenjuju kao što se smenjuju u noćnom pevanju. Stadija pod kožusima plače ledene suze. Žurbu i galamu krotkom tišinom dočekaj; sve češće ponavlja, ali vrede li istinski te reči molitve pred svim vucima ovoga sveta, prvi put sumnja. Vrata krckaju, i zemlja ispod se roni, vučiji plug zaorao je utabani prag i kada povremeno proviri ispod gunjeva, Stadija sad vidi izdužene senke vučijih nogu kroz mesečev noćni odsjaj. Nedugo potom ispod vrata njuška se provlači, dugi jezik brzim pokretom briše tragove zemlje, u mraku se oštri zubi keze i belasaju; naslađuje se vučina mirisom straha svog budućeg plena. Onda zavijanje ispred kolibe, pobednička pesma, poziv ili objava. A noć je duga, i pukotina ispod vrata sve šira.

Svrab kandži, šapat izbačene zemlje, vražiji smrad gunjeva i ledena strava ispunili su sav Stadijin svet. Čuje i ovce što u zabranu užasnuto bleje i vrisak jagnjadi nalik dečijem što noć para. Ustala bi, skočila da ih brani, povikala, udarala bi o vrata, čegrtaljkama larmala, iskočila iz kolibe mašući i lupajući, ma nek vrag nosi krotkost i tišinu s kojima sav taj takav život međ vucima dočekuje, ali noge ne slušaju, glas osim jecaja izdaje, a srce u grlu davi. Sveća dogoreva, a tek je pol noći prošlo, i Stadija nepomična ostaje u stravi potpunog mraka u kome je svaki zvuk: vučiji dah, struganje, kopanje, treskanje, blejanje i vrisak dece, još strašniji.

Odjednom: smiraj. Negde je oglašen kraj vučijeg časa i sve je prestalo i utihnulo. Vrata su odolela, zemlja ih nije propustila, i vukovi su negde pred zoru, kao po komandi, otišli. Stadija je još neko vreme osluškivala, ali na svu planinu oko kolibe spustila se potpuna, tišina. Iscrpljena i uplakana zaspala je, ne usuđujući se da izroni ispod okužnih kožuha i teških ovčijih koža. Budi je tek ljuta očeva vika, ne zna koji je čas i da li je svet uopšte onaj isti u kom je do sad živela. A jeste.

Izlazi. Oči se teško privikavaju na dnevnu svetlost, peku i obrazi od suza skoreni. Ali prizor je strašan: izvrnuta telesa mnogih poklanih ovaca u zabranu, ispalog jezika i razderanih vratova, neke na mestu bile su vučija gozba, neke tek ostavljene kako su pale u odbranu svojih jagnjadi koje je čopor u svoje brloge odneo. Naspram užasnog prizora nove suze joj teku niz lice, ali u sebi jasno oseća grešnu radost preživele.

Otac u zabranu međ poklanim ovcama stoji, pogled mu besom naokolo seva. Stadija bi potrčala u zagrljaj, da dečiju utehu u očevoj snazi pronađe, ali je njegov strogi glas u prvom koraku zaustavlja. 

- Vidi!- grdi otac i sve lupa onim strašnim prutom po mrtvim ovcama.

Stadija vidi. Plače. Potom se osvrće i gleda izgrebana drvena vrata, i rupu u zemlji na pragu kolibe. Vidi, htela bi reći ocu. Vidi! Da je još samo malo potrajao taj vučiji čas, probili bi se unutra; šta bi otac onda rekao; da li bi nad preklanom Stadijom zaplakao? Vidi, vikala bi, vidi vuka; ali opet ona samo krotkom tišinom svu tu žurbu i galamu dočekuje.

Stadija se kasnije udala i otišla u beli grad, potom i u beli svet, ali tu noć nikada nije zaboravila. Retko se vraćala u selo, ali kad bi odlazila, uvek bi obišla onu pastirsku čatmaru u planini. Još stoji, naherena, zarasla u živicu i korov. Ovaca i vukova retko više ima, ali na odvaljenim, natrulim vratima čatmare i dalje se vide tragovi vučijih kandži. Rupu na pragu vreme je popunilo zemljom, ali Stadija svejedno prepoznaje ožiljak. Onda dodiruje tragove kandži na vratima, miluje ih, prati brazde prstima čudnovato setna, i pita se da li su ih vuci, ili ih je sam vrag te noći napravio.

Da li je ta noć promenila Stadiju? Ne znamo, jer samo jednu Stadiju i jedan njen život imamo, ni sa čim drugim da poredimo ne možemo, i možemo samo pretpostavljati da li bi nas promenila. Te noći susrela se sa najvećim strahom, istinskom i opipljivom stravom iz dečijih bajki i otad joj se život, možda protivrečno, samo još strašnijim činio. Često i dalje žurbu i galamu krotkom tišinom dočekuje, majčine mudrosti se nije otresla.

Sada je seda baka, i ponekad ispriča priču o toj noći mnogoj deci i unucima, a ona se čude i ne veruju. Ipak zatraže povremeno da im još jednom ispriča priču o vukovima, a zapravo je, kao i mnoge takve priče, to priča o ljudima.

Par komentara uz priču Vuk

- Priča se zasniva na istinitim događajima. Imena i neke okolnosti su izmenjene, događaji su dramatizovani, neki detalji su dopunjeni ili prenaglašeni, ali značajan deo onoga što je opisano u priči Vuk se odista dogodilo. S druge strane, i želim ovo jasno da naglasim, porodica i odnosi unutar te porodice, pojedini postupci, osobine i razmišljanja likova prilagođeni su tako da odgovaraju narativu i smislu ove priče, i delo su fikcije, pa sličnosti sa ovima ili onima ne vredi i ne treba tražiti.

- Nekoliko ilustracija koje su umetnute generisane su alatima veštačke inteligencije. Imao sam dilemu oko toga: iskreno me plaše sociološke i ekonomske posledice primene tog novog tehnološkog napretka, a veliki sam protivnik primene AI u bilo kom obliku umetničkog ili kvaziumetničkog stvaranja, pošto jedino što AI može da ponudi je hladan, besmislen plagijat. Tako je i ovde: velikom brzinom na prosti nalog dobija se crtež vuka ili se među natovarene konje umeće osoba obučena po srpskoj tradiciji, koji su naravno samo kombinovane kopije stotine nečijih prethodnih crteža ili fotografija. Koliko nas to može zadiviti toliko nas razočara kada uvidimo da AI ne razume ni ono što bi razumelo dvogodišnje dete, npr. da konopac koji se na crtežu negde završava negde mora i da počne, a navesti ga da to ispravi je potom đavolji posao, što je potvrdilo nešto što sam već više puta primetio: AI nema ni najmanju sposobnost kritičkog i logičkog razmišljanja, makar u ovoj fazi i oni koji su nama dostupni, već su mu svi ishodi potpuno jednaki i dozvoljeni ma koliko pogrešni ili besmisleni bili. Konačno, u odbranu odluke da uvrstim ove AI crteže, smisao ovih ilustracija nije kreacija za sebe, već samo ideja da se unese malo živosti u inače monoton izgled suvog teksta kada se čita sa ekrana računara ili telefona, pa sam se tako opredelio da ih umetnem i ostavim tamo gde jesu. Želeo bih da mogu svojeručno da ilustrujem priče koje pišem, ali je tužna istina da nisam u stanju da povučem ni dve prave linije a da one izgledaju pristojno. Ergo, ovako.