Neke priče iz naše Bašte

 Bašta, biblioteka i prijatelji

Čuh skoro da je čoveku za srećan život potrebno da je imao jedan vrt, jednu biblioteku, i dva prijatelja. Dopada mi se kako zvuči, pa koristim, a da ne cepidlačim mnogo da li je baš tačno i dovoljno tako reći. Onda po tome pravim račun gde sam: vrt, što zovemo naša bašta, imam. Biblioteka, kao i prijatelji, rasuta je po vremenu i prostoru: nekad, mada iščitana, svejedno prija da se iznova čita; a nekad površna i nezanimljiva, samo epizoda koju prelistamo lako i brzo žureći da stignemo do poslednje strane jer već znamo kako se završava, prepoznata i površna, pa je odbacimo i brzo zaboravimo. I biblioteke i prijatelja moglo je biti više, ali su tu, metaforično ili opipljivo kako god da ih poželimo shvatiti. 

Mnogo toga nedostaje toj sintagmi, da ipak kažem mada sam obećao da neću cepidlačiti, al' svejedno, jer kada sve što imam saberem, ne usuđujem se baš nimalo žaliti, i svoj život imam sa čvrstim pravom itekako ubrajati u srećne. Ali o toj bašti par reči sam hteo, bez velikog cilja, više ’nako, jer mogu, iz dosade i potrebe da prenesem šta mi se već neko vreme vrzma po glavi.

Kako je lepo u našoj bašti

"Kako je lepo u našoj bašti!", sa uživanjem i divljenjem često je govorila naša mama Marina, i po toj rečenici je, blagodatno kako se uvek radije sećamo davno otišlih roditelja, i pamtimo. Mi smo preuzeli baštu, pa se  trudimo da je pazimo i u njoj uživamo, i da se često setimo i ponovimo: "Kako je lepo u našoj bašti!" jer takve stvari treba ponavljati. Sad, ja za lepotu bašte koju smo održali ne mogu da preuzmem isuviše zasluga, svakako ne ovde, javno, gde svi mogu pročitati, pa oni što me znaju i prozreti, ali dajem neki svoj povremeni doprinos, neveliki, uglavnom po taktu mog životnog dirigenta kojoj i za sve drugo dugujem, pa i što moj život ima formu i smisao, moje velike i jedine ljubavi, moje Nine.

Ima ponekih priča koje u ovom našem malenom, zelenom zabranu nekako posebno pronalazim; ne nužno što je moj uticaj na njihovo nastajanje bio značajan, a kamoli presudan, već što su mi drage, i sada u svom tom prirodnom takmičenju rastinja i cveća bašte, navijam za njih. Nije to tek nešto što se samo zasadi, kupi ili stavi, jer se važne, vredne i lepe stvari radije neprimetno i usputno uvuku, ušunjaju se u naš život, pa potom znače, opisuju i podsećaju na ono što jesmo, a što je retko ono što smo planirali da budemo. Pričicu po pričicu skupimo, pa kada se saberu i okupe, uobliče neku veliku priču, a detalji su tu da je do kraja i dodatno skiciraju, i da nas podsete.

Vita jela zelen bor

Prva priča je o jednom boru. Isprva, zapravo, bila su dva malena bora o kojima diskusija još uvek traje da li su od one sorte što se zove patuljasti, ili su od obične, normalne sorte, one što velika raste, ali su se još mali kao varalice ušunjali i lažno predstavili kao patuljasti. Rezultat te rasprave nije beznačajan, pošto u našoj bašti mesta za veliko drvo poput bora nema, a naročito ne tamo gde sada stoji, ali to je sada druga priča. Čiji god da su, zbog radova na kući morali smo da ih presadimo, ima četiri godine tome. Jedan je presadila Nina, koja je svakako u tim gradinarskim poslovima vičnija, drugi sam presadio ja. I moj se, eto, primio, a Ninin nije. Sad, ne bih voleo da se predstavim kao sitna duša kojoj takve stvari gode, ali ne bih iskren bih kada ne bih priznao da mi je baš zbog toga nekako posebno prirastao srcu. Uz sve to, taj maleni borić hrabro je izdržao majstorske horde koje su, koliko god ja upozoravao da na njega obrate pažnju, svojim poslom gonjeni ga gazili, farbali, lomili i zasipali raznim đubretom što građevinski radovi neminovno proizvedu. Ali hrabri borić je svemu tome odoleo, propatio koju godinu ili dve, i sada ga ponosno, mojim neveštim rukama presađenog, gledam kako sve više raste.

Hrastovi su pali na teme 

Jednog jutra, niotkuda i nekako na sred srede, osvanuo je kakav kruškoliki plod, ima tome nepune dve godine, rekao bih, neuveren. Misteriozni objekat, svakako prirodnog porekla, plod faune zaključili smo, ali nikako od bilo čega iz naše bašte. Karakterističan oblik, kapica na vrhu; ubrzo smo bili sigurni, gde je moj doprinos toj sveopštoj sigurnosti bio ravan nuli, da je u pitanju žir hrasta lužnjaka. Dodatna provera putem sveobuhvatnog donosioca informacija i dezinformacija, interneta, potvrdila je naše opredeljenje - to je žir hrasta. Logičan zaključak sledio je da ga je kakva ptica donela i nad našom baštom slučajno ispustila. Našeg sina Vanje ideja bila je da se obavezno žir posadi, pa da videmo da li će da se primi, i mada svesni da je za žir, ko zna od kada i od kuda, da nikne verovatnoća mala, posadismo ga u veliku saksiju i prekrismo ga dobrom zemljom, sigurni u razočarenje. Rečeno je da mu je potrebno dosta vode, pa se tu moja uloga ukazala: svakodnevno sam predano punio saksiju vodom i bodrio, uvek sklon da gajim simpatije prema izgubljenim ciljevima i autsajderima. U kasnu jesen iste godine, iz tog zalutalog žira, nečijeg nesuđenog obroka koji se igrom sudbine spasio, nikao je novi život, i sada, skoro dve godine posle, izdigao se novi život nekih tridesetak muških santimetara, možda dvadeset normalnih, i mene nekako najviše, ali i sve nas, obradovao, posebno u gradu gde se sve više čini da oni što mu sudbinu određuju baš i ne vole drveće i zelenilo, a vrag bi ga znao zbog čega, mada neke hipoteze imam.

Uvrnuta vrba

Treća botanička priča je možda najneobičnija od svih. Opet pre neke dve godine kuma nam došla u posetu i donela buket cveća, a tom buketu, kako se sada često dodaje nekakvo zelenilo i trava da dodatno ulepšaju cvetni aranžman, kao ukras dodata je jedna zelena grana vrbe, i to od kakve vijugave sorte. (Kada bi neko ranije rekao vrba, osim da na vrhu brda mrda, setio bih se samo one od žalosne vrste, koja mi je zbog te njene tajanstvene žalosti uvek bila nekako draga, ali sam u međuvremenu saznao da ima preko tri stotine vrsta. E, ova grana je od vrste Salix matsudana Tortuosa, ako vas neko pita, odnosno, od vijugave, kovrdžave, spiralne ili uvrnute vrbe kako se na raznim mestima zovu, od kojih je ovaj krajnji naziv meni nekako uvrnuto i najdraži.) Buket valjda od srca, kažu da je i to važno, tako i primljen, u vazu i u vodu smešten. Vreme prođe, svemu pa i cveću, pa ono uvene cvet po cvet, ali se ta grana i dalje zelenila, dok na kraju nije ostala sama u vazi, pa joj je Nina, tako i dalje zelenoj, redovno menjala vodu i smestila na sunčanu stranu kuće, baš ispred prozora. Par nedelja posle primetismo da je grana porasla, pa još više na nju obratismo pažnju. Mesec dana od kada je kao prinova stigla u kuću, grana vrbe u toj vodi pustila je i koren, pa odlučismo da je posadimo u baštu i od tada, eto, ja iz sve snage navijam za nju, pregledam, bodrim, zalivam. Da li će baš iz te grane da istera čitavo novo drvo, videćemo, ali eto je, pažena, primila se i još više izrasla, i već dve godinice živa i zdrava, pa da je ne ureknemo, pu, pu, što bi babe rekle.

Eto to su te neke priče iz naše bašte, meni drage i značajne. Ne čini se da je potreban neki veliki zaključak, pa ga neću ni izmišljati jer je već na početku i tokom ponešto uopšte rečeno. Sitne su sve te stvari od kojih se sastavljaju slagalice, nevažne i nesuštastvene, ali kada se skupe i saberu nekako znače, dodaju poneke usputne oblike i boje da upotpune sliku i daju konačni smisao. Nadam se da sam barem malo uspeo da prenesem zašto.

Vuk Valčić