Vuk Valčić

 Varljiva ontologija čitavog projekta Ovde započinjem jedan mali, neobični poduhvat, niz od nekih desetak pregleda,  ili da upotrebim jednu pomalo zaboravljenu i verovatno u kontekstu pogrešnu reč, feljtona, u  kojima ću u nastavcima predstaviti Marininu knjigu, možda bi bolje bilo reći skripte, "Filosofija" koju je ona napisala pomalo na moj nagovor 2008. godine. Iskreno, nisam sasvim načisto zašto ovo radim. Ima mnogih razloga, da me pogrešno ne razumete, ali ne znam ima li dobrih za čitavo ovo preduzimanje koji će koštati vremena i napora, a uz to mu se ni svrha ni rezultat baš jasno ne prepoznaju. Ni šta je to "ovo" iz prve rečenice, ni to nisam sasvim siguran, pa najednom saldo ovog ovde bitka već nakon prvog pasusa ostaje značajno u minusu. Da se oprobam onda prvo sa ovim "zašto", da poneki razlog što prethodno pomenuh da postoje bacim na talon, pa da ovaj mračan početak makar malo odmračim. Quod Marina Mirković, moja majka, predavala je čitavih trid...

Na Staroj planini živelo se kao da je devetnaesti, a već se prepolovio dvadeseti vek. Sve što se u njemu zgodilo: svrgnute dinastije i ubijeni kraljevi, ratovi koji zemlje opustošiše, turska, bugarska i švapska čizma koje su gazile srpska polja i mladice, četnici i partizani, abdikacije i revolucije, države što se smeniše i ponoviše, i nove vlasti što ujahaše; ništa nije isuviše menjalo život u selu. Poneka od tih vojski bi se u selo uteturala, mnogo otela i nešto pretila, pa otišla; poneka vlast bi se predstavila, nešto oduzela ili ređe dala, pa otišla, i na selo zaboravila. Sva ta komešanja bila su zapravo tek puki odjeci velikih događaja što se jedva uspnu uz visove Stare planine, neke stvari nizinskog življa što po gradovima poput najbližeg Pirota prebiva, i tuđa posla iz nekog belog sveta u koja se ne treba mešati, ako je što pameti ostalo. U selu živela je jedna devojčica tužnog imena Stadija. Ime nije pomoglo, a ni što je majka po savetu seoskih baba jela živi spanać, trave i li...

 Kako se ovo uopšte dogodilo? Ako se izuzme kriminalistička priča iz delova koja je pre četrdesetak godina (jebote) izlazila u nekoliko brojeva srednjoškolskog lista "Šestica", zbog koje je smenjeno uredništvo lista, a list na neko vreme zabranjen što je izvesno neki presedan, priča "Vračara iz sela Obrva" je moja prva objavljena priča, tačnije prvo u tradicinalnom smislu reči objavljeno bilo šta što sam ikada napisao, Trebalo bi da me raduje, da me čini ponosnim, ali to tek delimično uspeva jer dogodilo se nekako slučajno, neplanirano i iznebuha. Dok pripremam razne materijale koje planiram da objavim, poželeo sam da pišem i za ovaj ovde blog. Mada je tekstova na blogu i dalje malo, ideja je da se ovde nađe poneki esej, kratka priča, komentar, putopis ili šta mi već padne na pamet. Uz blog i povremenu interakciju preko društvenih mreža, želja mi je da uspostavim početnu komunikaciju sa potencijalnim čitaocima, da se predstavim kao neko ko piše i ko će ubrzo izdavat...

 Ovaj tekst, iako je tema putovanje u Barselonu, nije samo kratak putopis kao što su bili neki prethodni na blogu, već delimično i refleksija koja je tim putem podstaknuta. Zato i počinje drugačije. Na slici (koju nažalost nismo mi snimili) besmrtni Freddy Mercury i božanstvena Monserrat Caballe izvode predivnu pesmu sa stihom iz naslova. Pesmom ponet još tada mislio sam da Barselona mora biti neki sasvim jedinstveni grad koji se obavezno mora doživeti zato što jedinstvenih mesta u ovom ponekad sumornom i uglavnom uniformnom svetu ponestaje. Kad se još dodaju romani Karlosa Ruisa Safona, i njegova tajanstvena, magična i melanholična Barselona u koju je tako očito bio zaljubljen i koju sa tom ljubavlju vešto oslikava, to postaje grad iz mašte, nedodirljivi Šangri-La, neostvareni Eldorado, neuhvatljivi Novi Jerusalim. U takvom raspoloženju odlazak nužno preti razočarenjem, jer čarobna mesta, plašim se, postoje samo u mitovima, knjigama i pesmama. Još malo uvoda Ne znam otkud se na ...