Barselona, prvi put smo se sreli

 Ovaj tekst, iako će opisati naš put u Barselonu, neće prevashodno biti kratak putopis kao što su bili  neki prethodni unosi, već delimično i razmišljanje podsaknuto putem. Zato i počinjem ovako, drugačije. 

Na slici (koju nažalost nismo mi snimili) besmrtni Freddy Mercury i božanstvena Monserrat Caballe izvode predivnu pesmu sa stihom iz naslova. Zbog pesme, ponet, pomisliš da Barselona mora biti neko sasvim jedinstveno mesto koje moraš posetiti jer jedinstvenih mesta u ovom ponekad sumornom i uglavnom uniformnom svetu ponestaje. Kad se tome dodaju romani Karlosa Ruisa Safona, i njegova tajanstvena, magična i melanholična Barselona u koju je tako očito bio zaljubljen i koju sa tom ljubavlju vešto oslikava, to postaje grad iz mašte, nedodirljivi Šangri-La, neostvareni Eldorado, neuhvatljivi Novi Jerusalim. U takvom raspoloženju odlazak nužno nosi razočarenje, jer čarobna mesta, plašim se, postoje samo u mitovima, knjigama i pesmama.

Još malo uvoda

Ne znam otkud se na ovom blogu, predviđenom prevashodno za kratke priče i eseje, na kraju izrodiše toliki putopisi? Ovo je treći, mada kao što rekoh, pomalo i nije. Kao po onoj staroj višesmislenoj pitalici: ko mi se ukakio u gaće (iz edicije: da se pravimo fini). Malo sam se i premišljao da li uopšte da pišem o ovom putu. Inače, na slici pored je navodno svetlosni prikaz mojih moždanih talasa, multimedijalni deo izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Barseloni na kojoj smo bili, pa kada se tako sagleda, ništa više ni ne iznenađuje, pa ni ovo napisano; to je moja odbrana. 

Barselona je jedan od najposećenijih gradova na svetu, na internetu se čak i na srpskom jeziku o njoj mogu pronaći stotine putopisnih tekstova, uputstava, saveta, preporuka, ocena, iskustava i svačeg drugog. Doduše, kada se izuzmu prepisani i pogrešni tekstovi, izbor se značajno istanji, ali čak ih i tako ima veliki broj. Poznajem dosta ljudi koji su u Barseloni bili bar nekoliko puta, a mi eto odosmo prvi put, pa šta bih sad sa svojih bednih pet dana iskustva mogao doprineti toj opštoj putoopisnoj navali i oduševljenju? Malo. Ali osećam neku obavezu, iskreno, kao da joj dugujem nekoliko reči nakon što nas je istinski lepo ugostila, pa kada sam već pisao o Helsinkiju i norveškim fjordovima, ne ide da je tek tako izostavim bez objašnjenja, kao da me nešto naljutila, kad nije. Ipak, ovaj tekst će zbog svega navedenog biti nešto drugačiji od prethodnih sličnih zapisa na blogu.

Kad kažeš Barselona, misliš Gaudi

Mahom se prvo o Gaudiju priča, pa ni ja neću preskočiti. Sagrada Familia (pun naziv je Bazilika i hram pokajanja Svete porodice – prevod je moj, pa da me izvine vernici ako sam nešto pogrešio jer ni u jednom od tih pomenutih stotina tekstova nisam našao navedeno puno ime crkve na srpskom jeziku) je zaista dominantna građevina, koja je kao orao sa krilima natkrilila čitav grad. Nedavno je i zvanično postala najviša crkva na svetu. Naredne godine planira se završetak grubih radova (siva zona – prim. prev. za domaće investitore) i očekuje se da poraste još desetak metara čime će potvrditi svoj status šampiona i posle skoro sto pedeset godina izgradnje izaći iz puberteta. Mada je crkva, prinuđena je da se brani kao tvrđava, neprestano pod opsadom horda turista koji je kao rojevi komaraca obilaze tražeći najpovoljnije mesto za napad. To je bio problem da bi se intimnije upoznali jer ja sam jedan od onih turista koji prezire druge turiste. Uvek se setim Čaja u Sahari, kako je kod nas vrlo slobodno preveden naslov knjige „Sheltering sky“, delo Pola Boulsa koje je famozno obesmrtio Bernardo Bertoluči svojim filmom, i scene kada Džon Malkovič i grlena Debra Vinger objašnjavaju nametljivom prozaičnom Taneru razliku između putnika i turiste. Turista je neko ko čim stigne razmišlja o povratku kući, a putnik se možda nikada neće vratiti. Do statusa putnika se nikada istinski nisam uspeo izdići, uvek osuđen na tužni status samoprezrenja.

Još malo Gaudija

Osim Sagrade, dosta drugog smo obišli: Casa Batllo, kandelabri na placa de Reial i pla de Palau. Od Casa Vicens koja je jedno od njegovih prvih do La Pedrere koja je jedna od poslednjih dela, čak i laičko oko vidi evoluciju ličnog pečata koji je, mora se priznati, jedinstven. Nešto smo i propustili, za naredni put. Iskreno sam se potrudio da zanemarim redove, gužvu, ljude uopšte, i pokušam da jasno razumem Gaudijevu genijalnost o kojoj svi tako ubedljivo pričaju. Čak sam ga i pitao ponešto da mi razjasni, kao što vidite, ali me je on mudro ignorisao; verovatno ni on ne voli turiste, što podržavam. Na kraju mi se nenajavljeno i nepozvano rodilo jedno mišljenje koje ovde neću podeliti, jedno od onih nepopularnih, što odmah znači i meni dragih. Ali zadržaću ga za sebe, jer je neinformisano, a pošto sam veliki deo svoje karijere debatera na neprimerenim mestima izgradio na kritici i dekonstrukciji tuđih neinformisanih mišljenja, uzdržaću se od upadanja u sopstvenu zamku.

Park Guell

I onda, park Guell; i opet Gaudi i njegov stil, arabeskni, orijentalni plato koji asocira na Mediteran. Čak sam bio voljan da oprostim što se ulaz plaća, što se čini nekako neprimereno, mada je zbog stalne navale turista razumljivo. Dopalo mi se tamo. Valjda sam spoljni tip, tip za bašte više nego salone, što se iz nekih zapisa na ovom blogu verovatno prepoznaje. Park kao da teče sa brda, čitav se sliva ka peščanim plažama simboličnog Mediterana. Botaničko bogatstvo, prelepa, visoka stabla, flora i fauna Sredozemlja, poneka egzotična sorta, pešačke staze i diskretnije Gaudijeve kreacije skladno uklopljene, i božanstveni pogled na Barselonu. Sve to park Guell čini nezaobilaznim, pa nek idu k vragu i turisti.

Eta Barseloneta

Eh, ta Barseloneta. To je tip plaže kakvu savršeno ne volim (slika nije naša): peščana, duga, široka, pretrpana, u njenom zaleđu palme, šetalište, veliki bulevari i visoke zgrade, oblakoderi od stakla, betona i dosade stanara, hoteli za milione Hotentota i poslovne zgrade za moderne robove. Prizor me odmah podsetio na Majami (što je doista iznenađujuće pošto tamo nikada nisam bio) ili na Los Anđeles (ni tamo). Mnogi, posebno mlađi svet koji na Barseloneti niče u izobilju sa svim prednostima i manama što to nosi, voli baš takve plaže i mogu da razumem zašto. Ali ja volim male, mirne, izolovane, eventualno neki diskretan bar sa tihim džezom. Volim prizor i šum mora, a ne ljudsku buku i telesa koja se izležavaju, macaju smrdljivim uljima, oblače, skidaju, skaču, prskaju, buče i vrište, naročito ne u stotinama hiljada koliko ovu plažu poseti tokom leta, pa što se mene tiče, Barselonina Barseloneta nije baš nimalo primamljiva.

Katedrala Barselona

Katedrala Barselone, odnosno Katedrala svetog Krsta i svete Eulalije je velelepna. Gotska, masivna, impresivna. Građena od 13. do 15. veka, ne možemo a da se ne zapitamo o upornosti i inspiraciji graditelja. To je nešto što Sagradi, čija je izgradnja počela 1882. godine i traje do danas, nedostaje: istorijska distanca. Ja sam tvrdi ateista ali uvek obiđem stare hramove, crkve, manastire ili katedrale jer su ta mesta spomenici kulture i istorije grada ili zemlje koju posećujemo, i često važan deo njenog nasleđa. I ako mi je dozvoljeno malo poetske (mada ne do kraja tačne) interpretacije, to su grandiozna, mada nužno uzaludna nastojanja ljudi da se umile bogu ili bogovima u koje veruju. Ali šta je onda Sagrada Familia naspram takvih negdašnjih pokušaja, u kontesktu savremenog vremena: kuća vernika kao što je i katedrala Barselone, jedan omaž velikom graditelju Gaudiju ili omaž bogovima turizma? Sve to zajedno ili nešto sasvim treće? Ne znam.

Brdo Monjuic

Istorija Monžuika je zanimljiva. Doslovan prevod imena je "Jevrejsko brdo". Tamo se još od 11. veka nalazilo veliko jevrejsko groblje, pre nego što se grad uspeo uz i pre nego što je tvrđava na brdu sagrađena. Ne znam koliko vam je poznata španska istorija, ali biti Jevrejin u Španiji nije bilo lako; verski progoni, prisilna pokrštavanja i progon Inkvizicije za one koji su još uvek praktikovali svoje rituale
, prinudna raseljavanja, krvave noći i nedelje pogroma, ekspulsije. Problem je bio u veziji istog Boga u kog se veruje, koji je ljubav. Savremenim rečnikom rečeno, i po merilima UN, bili su to neprestani pokušaji verskog i nacionalnog genocida. (Ovi istorijski događaji čine deo kulisa mog kratkog romana „Mundus Novus“ koji će jednom možda biti i izdat) Zbog toga, krajem 15. veka, kada je progon kulminirao, najveći broj Jevreja iselio se iz Barselone i iz drugih gradova. Jevrejsko groblje je konačno takoreći zamrlo, a brdo sasvim napušteno. Tokom narednih vekova, postepeno se grad širio, baškario na obroncima i uživao u pogledu, a staro Jevrejsko groblje je srušeno, (postoji "novo" groblje iz 19. veka, deo na slici koja isto nije naša), a tvrđava je napravljena u 17. veku, i polako dolazimo do današnjih dana, i imena koje je manje-više sve što je ostalo od te prošlosti.

Istorija piše romane, ali vladari čitaju stripove

Onda premotavamo vreme na sadašnjost, kao da istinski imamo nekog izbora. Sa prozora Barselone ovisnut je veliki broj palestinskih zastava koje su brojčano nadjačane samo katalonskim. Španska zastava, osim na nekim državnim institucijama se retko vidi. Španija, ali posebno Katalonija, najglasnije su u osudi onoga što Izrael čini u Gazi. Da budem odmah sasvim precizan: nipošto ne povezujem prethodno opisane istorijske okolnosti sa sadašnjim političkim stavom, i podžavam Španiju u njenim osudama postupka Izraela bez obzira na navedene istorijske okolnosti jer je osuda pogrešne stvari uvek prava stvar, a pravo da se uradi se ne gubi ako se vi nekada grešili. Ali ima neke gorčave ironije u svom tom istorijsko-političkom odnosu. I ako već tražimo ironiju u toj situaciji najveća bi morala biti iz izraelske perspektive; ne bi li makar oni trebalo da znaju bolje. Ali čini se da ne znaju, i tu smo gde smo. Naravno, dok deca ginu nije ironija ono što bi trebali u tome da tražimo, ali je ne mogu ne primetiti, i sve me podseća na u našoj porodici besmrtnoj izreci mog teče Luleta koji je proširijući poznatu sentencu govorio: „Život piše romane, ali narod čita stripove.“ Pa onda da slobodno parafraziram i dodam: „Istorija piše romane, ali vladari čitaju stripove.“ za sličnu, ali i novu meru. Kao da niko nikada ne nauči. Ili sam prosto naivan?

Pogled sa Monžuika, na sve strane

Na vrhu Monžuika je sada tvrđava, stari zidovi, stari topovi; ništa posebno. Na primer, Kalemegdanska i Petrovaradinska tvrđava su značajno veće i lepše, eto, mada je na Monžuiku bolje uređeno za turiste (prokleti da su). Pogled sa vrha je božanstven: na sve strane, sa svakog zida, sa osmatračnica; da li su znali kada su je pravili? Na grad, na more, na luku. Odatle se čak i industrijska zona i  nova, industrijska luka čine manje odbojnim. Muzej u tvrđavi je čitav posvećen španskim napadima na grad Barselonu i uopšte na Kataloniju, što se ipak čini pomalo neobično. Iz te muzejske postavke ostala mi je urezana rečenica španskog generala Migela Prima de Rivere koji je govorio da Barselonu treba bombardovati svakih pedeset godina, čak i bez ikakvog razloga. Za nauk. I pod fašističkim režimom generala Franka Barselona je smatrana centrom otpora, katalonskog nacionalizma i pokreta radnika, pa je nakon građanskog rata sprovedena odmazda prema ovom gradu: hapšenja, tamničenja, torture, egzekucije političkih, sindikalnih i nacionalnih vođa, zatiranje kulturnog i nacionalnog identiteta. Kada se sve ovo ima na umu, lakše je razumeti povike za nezavisnost Katalonije, i poruku mnogih katalonskih zastava koje vise sa prozora, ali se ipak čini da su na koncu i jedni i drugi pametniji od nas. Eto, možda ipak neko nešto i nauči.

I sam ambijent Monžuik je lep: park kroz koji se silazi, botanička bašta, vrlo moderan Miroov muzej, elegantne vile sa one prave, sunčane strane brda, stadion na kome trenutno, ali ne još zadugo, zapravo do sutra, Barselona igra fudbal. Nisam baš ljubitelj one gondole, da budem iskren. Ne smeta mnogo, ali nije baš potrebna, i čim je vidim pitam se gde sam ostavio skije. Čuo sam da neki kažu: lepa panorama, ali između pogleda iz parka Guella i sa tvrđave, šta će više panorame normalnom čoveku, a kome se vozi u metalnoj kutiji, nek se vozi liftom.

I prva nagrada za šmekera godine ide...

Nagradu odnosi performans uličnog svirača sa slike. Imidž, kombinacija kauboja i pauna, dole nešto što podseća na pidžamu, instrumenti: gitara, češalj i promukli glas, neobični tonovi koji ponekad nalikuju na muziku. Stav pobednika. Namešten na senovitom i dopadljivom platou ispred ulaza u tvrđavu, ignorisan od svih; da vam kažem: nije se nijednog trenutka predao. Ma mari on. Rokenrol i scenski nastup kao da se ispred njega nalazi nekoliko hiljada ludih obožavatelja, entuzijasta svim srcem, uhvaćen u izvođenje neobičnih melodija za koje se nadam da su njegove kompozicije, sa povicima: o je! ajmo svi zajedno! ruke gore! i sve drugo što se na nekom velikom koncertu prozove. Ja sam sklon da budem realista, ali on je uživo dokazao kako je katkad preporučljivo da realnost bude ono što želimo radije nego ono što jeste. Naravno, spustio sam u šešir neku paru, pozdravio ga palcem na gore što mi se učinilo prikladno, a on uzvrati sa: “rokenrol, men!“ (onda nešto što je ličilo na dve hiljade na engleskom mada nisam siguran) i vrelo „o je!“ na kraju, pa smo tako zajedno bili rokenrol, a realnost neka druga, pomalo magična, pa sve i da nije prava. Kad mogu svi, mogu i ja.

Kako smo na kraju z...eznuli proklete turiste

Kao da je baš to cilj svakog našeg turističkog putovanja, da skrenemo sa staza utabanih nogama u sandalama i čarapama. Tako smo gužvu u Pikasovom muzeju preskočili i ostavili za neki naredni put, što nam nije teško palo pošto smo u Pikasovim muzejima bili više puta. Otišli smo na multimedijalnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti i nismo pogrešili. Ali uopšte ne pričam o tome.

Na putu, zanimaju nas i ljudi, nikako samo za turiste našminkana mesta i prizori. Želimo i one svakodnevne. Kako žive, ko kome šta radi, čime se bave, zašto, gde izlaze, kako izgledaju... To je slatko na putu. Ali kako išta od toga da vidiš kad si neprestano okružen hordama prokletih turista i usiljeno nasmešenim turističkim uslužiteljima koji padaju sa nogu od umora dok im se osmeh grči u neizgovorenu psovku, da prostite cinizam. Ako ne iskočiš iz tih šina, osuđen si na učešće u turističkoj ofanzivi, ko zna kojoj po redu.

Delom namerno, delom sticajem srećnih okolnosti, nagrađeni smo izuzetnim delom Barselone. Odvojen od glavnog turističkog centra, od staza osvajanja, svakako i od nesimpatične plaže, mirniji, autentičniji, drevan, a mlad i vibrantan (idi), šarmantan, miran, a boemski, lokalni, a gostoljubiv. Mali tapas restorani u kojima radi čitava porodica, klijentela za stolovima, lokalna. Tu i tamo: studentarija; mora da su stanovi jeftiniji. Obožavam mladi, pametni svet. Stari, prašnjavi izlozi u kojima još se može naslutiti identitet nekog zaboravljenog vremena, neke Safonove Barselone sa tajnim prolazima i magičnim bibliotekama. Stare zanatske radnje u uskim ulicama. Ljudi koji ujutru šetaju svoje pse, a uveče glasno razgovaraju sa komšilukom. Naravno, nije taj kraj grada neko veliko otkriće; soba i hotela vazda u ponudi na svim uobičajenim platformama, ali nama je nešto tako leglo. Kad nas zaguše gužve, a mi uzdišemo: da se vratimo u naš kraj, pa kao ljudi da sednemo... Možda smo kao onaj ulični svirac sa Monžuika stvorili našu realnost i tako srećno i neočekivano otkrili pravo lice Barselone? Zapravo, mada u tekstu ima indicija za pažljivijeg čitaoca, rešio sam da vam ni ne odam koji je to kraj Barselone, jer kad ste takvi fanatici da ste ovaj moj tekst do kraja čitali, iskreno, sumnjivi ste. Plašim se da ćete otići tamo i sve pokvariti, vi prokleti turisti.

.