Kratka priča "357"
Kako se ovo uopšte dogodilo?
Ako se izuzme kriminalistička priča iz delova koja je pre četrdesetak godina (jebote) izlazila u nekoliko brojeva srednjoškolskog lista "Šestica", zbog koje je smenjeno uredništvo lista, a list na neko vreme zabranjen što je izvesno neki presedan, priča "Vračara iz sela Obrva" je moja prva objavljena priča, tačnije prvo u tradicinalnom smislu reči objavljeno bilo šta što sam ikada napisao, Trebalo bi da me raduje, da me čini ponosnim, ali to tek delimično uspeva jer dogodilo se nekako slučajno, neplanirano i iznebuha.
Dok pripremam razne materijale koje planiram da objavim, poželeo sam da pišem i za ovaj ovde blog. Mada je tekstova na blogu i dalje malo, ideja je da se ovde nađe poneki esej, kratka priča, komentar, putopis ili šta mi već padne na pamet. Uz blog i povremenu interakciju preko društvenih mreža, želja mi je da uspostavim početnu komunikaciju sa potencijalnim čitaocima, da se predstavim kao neko ko piše i ko će ubrzo izdavati. Neko će reći: marketing, ili još ružnije rečeno: samopromocija; i neće sasvim pogrešiti, mada ne smatram da u tome ima nečeg lošeg.
Kako sam relativno skoro otkrio, razni izdavači, udruženja, književni časopisi (da, to i dalje postoji), novine i razne štampane ili internet publikacije redovno raspisuju konkurse za poeziju i prozu, za objavljene i neobjavljene, iskusne autore ili početnike, za mlade godinama ili mlade u srcu. Što ne bih ponešto napisao i za neki od tih konkursa, radije u kraćoj formi, pa bez isuviše ambicija poslati i to ujedno iskoristiti za blog, pomislih. Tako je prvi takav konkurs na koji sam se javio bio konkurs regionalnog časopisa za književnost "Književne vertikale" Udruženja nezavisnih pisaca Srbije. Slobodna tema, i jedan neobičan zahtev da priča mora biti ispričana u tačno 357 reči.
Rok za je prijavu bio je 15. decembra, nakon čega UNPS pokazuje krajnje neočekivanu i neumetničku efikasnost: za samo par dana objavljen je širi izbor, i vrlo brzo potom informacija da su od preko tri stotine poslatih priča izabrali stotinak i da će mimo prvobitnog plana ,usled vrlo kvalitetnog materijala koji su dobili, uvrstiti sve priče iz tog šireg izbora u jednu zbirku kratkih priča koću će objaviti. Štampa završena već pre Nove godine, a primerci koje smo naručili po povlašćenoj, autorskoj ceni isporučeni samo par dana posle. Poslovno, ekspeditivno, bez sve sumnje.
Imam i par zamerki na ceo proces i neku sumnju koju ovde neću obnarodovati, a možda neko ko sve ovo bude pročitao i sam prepozna nedoumicu koju imam, ali svejedno: džepno izdanje, solidna štampa, papir od recikliranog materijala kakav i sam smatram da treba koristiti, zanimljivo osmišljene korice, čak i planirane promocije od kojih je prva zakazana za par dana kao što vidite. I u tome, moja vrlo kratka priča kao nešto prvo što je objavljeno.
U moju odbranu: kasnio sam sa prijavom, pa sam priču napisao na dan isteka roka, za jedno popodne koje je u najvećoj meri potrošeno u logičko-gramatičko-sintaksnoj slagalici sa ciljem da se priča uklopi u baš tih 357 reči. Ideja je izabrana nasumice, prvo što mi je palo na pamet, verovatno inspirisano nečim što sam prethodno čitao ili gledao, a da se ni ne sećam šta. Kako je napisana, tako je poslata i takva je otišla u štampu, zajedno sa za par minuta sklepanom bio-bibliografijom za koju nisam pretpostavljao da će biti iskorišćena, a koja sada stoji meni na čast odmah posle priče u knjizi.
Kod tako kratke priče skoro sve je baš u samoj priči. Skoro aforizam, mora biti jezgrovita, domišljata, dosetljiva, dojmljiva, duhovita, upečatljiva... Nisam imao takvu spremnu tog popodneva, a upravo sam iskoristio desetak reči samo da bih opisao kakva priča treba da bude; sažetost svakako nije moja jača strana.
Na konkursu priča "Vračara iz sela Obrva" nije ušla u uži izbor za nagrade koje će biti dodeljene, što je sasvim u redu pošto je ne bih ni ja odabrao. Svejedno, evo i priče, da kažem, u celosti, kakva je poslata na konkurs i kakva je objavljena:
Vračara iz sela Obrva
Morao je zaboraviti. Taj sasvim
neizdrživi bol izazvan sećanjima, mislima. Čuo je da mu samo vračara iz sela Obrva
može pomoći. Otišao je u njenu brvnaru, skrovitu, u šumarku na samom kraju sela.
Bila je ciganski tamnoputa, u licu nakazna, hroma, mada mlađa nego što je
očekivao da će biti. Ispričao joj je sve, iako nikom nije; zašto baš njoj?
Učinio je sve onako kako mu je naložila:
promenio posao, preselio se u drugi grad, oprostio od starih prijatelja; nikog
da ne zna, neko drugi je postao. Onda je ponovo posetio vračaru.
Odneo joj je njihove stvari, sve što
su imali, voleli, dotakli; to je bila cena napitka koju je tražila. Posmatrao
je potom takvu, tamnoputu hromu i nakaznu, kako sprema napitak: mrvi suve
trave, posipa smrdljive otopine iz mrkih, prljavih vrčeva i mrmlja reči koje
nije razumeo; kao iz neke strašne dečije bajke. Napolju je bio dan kao i svaki,
isuviše običan za jedan kraj, a događao se svejedno. Popio je na iskap, i osam
godina njegovog života nestalo je da nikada nisu proživljeni. Sa godinama obrisani
i oni, i njegov bol.
U novom gradu, na novom poslu,
započeo je novi život. Nije bio nesrećan, ali ni srećan, samo je bio. Prisutan,
nepotpun. Svemu je nešto manjkalo, kao slika bez boje i oštrine, ili srce bez
krvi. Jalovo ništa podeljeno sa jedan.
Mesecima nije raspakovao kutije od
selidbe. Da popuni prazninu stana, kada ne može ispuniti prazninu dušu. Stvar
po stvar nalazila je svoje mesto: njegove su, kao da nisu; ambis se ne nahrani
lako. Onda je na dnu sanduka pronašao njihovu zaboravljenu fotografiju, i sećanje
se vratilo: troje u kolima jer on nije mogao, vlažni kolovoz, kamion prelazi na
suprotnu stranu puta, drobi lim, kosti i meso.
Brzo kod vračare u selo Obrva. Ciganski tamnoputo nakazno lice ga očekuje. Moli je da mu vrati njihove stvari, šta je ostalo neprodato, platiće, sve će joj dati. Ona odmahuje rukom: ništa ne treba, sve je u kutijama, neraspakovano, na njega čekalo. Ljubi joj ruke. Čuvaće stvari koje su imali, voleli, doticali, kao blago. Živeti sa bolom je teško, ali živeti kao da nikada nisu postojali, ne može.
Comments
Post a Comment