Kratka priča "357"

 Kako se ovo uopšte dogodilo?

Ako se izuzme kriminalistička priča iz delova koja je pre četrdesetak godina (jebote) izlazila u nekoliko brojeva srednjoškolskog lista "Šestica", zbog koje je smenjeno uredništvo lista, a list na neko vreme zabranjen, što je sigurno bio neki presedan, priča "Vračara iz sela Obrva" je moja prva objavljena priča, tačnije prvo u tradicinalnom smislu reči objavljeno bilo šta što sam ikada napisao, Trebalo bi da me raduje, da me čini ponosnim, ali to tek delimično uspeva, jer cinika u sebi ne uspevam u potpunosti da učutkam.

Dok pripremam razne materijale koje istinski nameravam da objavim, došao sam na ideju da pišem i ovaj ovde blog. Mada tekstova i dalje nema puno, želim da ovde okačim poneki esej, kratku priču, komentar, putopis ili šta mi već padne na pamet. Ideja je da uz blog i povremenu interakciju preko društvenih mreža uspostavim neku komunikaciju sa potencijalnim čitaocima, da se predstavim kao neko ko piše i ko će ubrzo izdavati. (Cinici poput mene među vama pomisliće - marketing, ili još ružnije rečeno: samopromocija; i neće sasvim pogrešiti, mada ne smatram da u tome ima nečeg lošeg, možda baš naprotiv...) 

Kako sam relativno skoro otkrio, postoje konkursi koje izdavači, udruženja, književni časopisi (da, to i dalje postoji) i slični raspisuju, pomislio sam da bih ponešto mogao napisati i za neki od tih konkursa, radije u kraćoj formi, bez isuviše ambicija poslati i to ujedno iskoristiti za blog. Tako je prvi takav konkurs na koji sam se javio bio konkurs regionalnog časopisa za književnost "Književne vertikale" Udruženja nezavisnih pisaca Srbije. Slobodna tema, i jedan neobičan zahtev da priča mora biti ispričana u tačno 357 reči.

Rok je prijavu bio je 15. decembra, potom krajnje neknjiževnička efikasnost: za par dana objavljen širi izbor, nekoliko dana potom informacija da su od preko tri stotine poslatih priča izabrali stotinak, ubrzo kako su mimo prvobitnog plana usled vrlo kvalitetnog materijala koji su dobili odlučili da uvrste sve priče iz širog izbora u jednu zbirku kratkih priča koću će objaviti. Štampa završena pre Nove godine, a primerci koje smo naručili po povlašćenoj, autorskoj ceni isporučeni samo par dana posle. Efikasno, organizovano, nema šta. 

Ovde negde cinik nastupa, i mada ne uspevam da ga ućutkam u sebi, neću ovde obnarodovati njegova zakeranja, a oni među vama koji su i sami cinici (prepoznaće se po tome što su malopre odmah i sami pomislili na marketing i samopromociju), verovatno će sami doći do sličnog zaključka, ili makar sumnje. 

Kako god bilo, tu smo gde smo: džepno izdanje, prilično zanimljive korice, čak i planirane promocije od kojih je prva za par dana. Ova vrlo kratka priča je nešto prvo moje što je objavljeno.

Stvarno mi nije cilj da reklamiram lažnu skromnost ni da omalovažavam čitav događaj kako bih ušunjao ideju, kao: mogu je bolje, ali me mrzi (mada će oni pomenuti cinici to svejedno pomisliti). Objavljena priča "Vračara iz sela Obrva" stvarno nije bogznakakva. Ja nisam od onih autora kojima se nikada ne sviđa ono što napišu i nimalo ne patim od skromnosti;  često je, bez šale, u obe ove tačke stvar baš suprotna. 

Naravno da sam kasnio sa prijavom, pa sam priču napisao na dan isteka roka, za jedno popodne koje je u najvećoj meri potrošeno u logičko-gramatičko-sintaksnoj slagalici sa ciljem da se priča uklopi u baš 357 reči. Ideja je izabrana nasumice, prvo što mi je palo na pamet, verovatno inspirisano nečim što sam prethodno čitao ili gledao, a da se ni ne sećam šta. Kako je napisana, tako je poslata i tako je otišla u štampu, zajedno sa za nekoliko sekundi sklepanom bio-bibliografijom za koju nisam pretpostavljao da će biti iskorišćena a koja sada stoji na čast iza ove priče u knjizi. 

Nisam lud ni za ovom formom vrlo kratke priče, da budem sasvim iskren: kod ovakvih priča sve je u  priči. To je skoro aforizam koji mora biti jezgrovit, domišljat, dosetljiv, dojmljiv, duhovit, upečatljiv... Ništa mi slično nije palo na pamet tog popodneva, a upravo sam iskoristio desetak reči samo da bih opisao kakva priča treba da bude; sažetost svakako nije moja jača strana. Nema nimalo prostora za dramatizaciju, refleksiju, naraciju, introspekciju... Poređenja radi, moja ovde objavljena kratka priča o našoj bašti ima preko 1300 reči.

Na konkursu priča "Vračara iz sela Obrva" nije ušla u uži izbor za nagrade koje će biti dodeljene, što je sasvim u redu pošto je ne bih ni ja odabrao. Svejedno, evo i priče, tako da kažem, u celosti, kakva je poslata na konkurs i kakva je objavljena:

Vračara iz sela Obrva

Morao je zaboraviti. Taj sasvim neizdrživi bol izazvan sećanjima, mislima. Čuo je da mu samo vračara iz sela Obrva može pomoći. Otišao je u njenu brvnaru, skrovitu, u šumarku na samom kraju sela. Bila je ciganski tamnoputa, u licu nakazna, hroma, mada mlađa nego što je očekivao da će biti. Ispričao joj je sve, iako nikom nije; zašto baš njoj?

Učinio je sve onako kako mu je naložila: promenio posao, preselio se u drugi grad, oprostio od starih prijatelja; nikog da ne zna, neko drugi je postao. Onda je ponovo posetio vračaru.

Odneo joj je njihove stvari, sve što su imali, voleli, dotakli; to je bila cena napitka koju je tražila. Posmatrao je potom takvu, tamnoputu hromu i nakaznu, kako sprema napitak: mrvi suve trave, posipa smrdljive otopine iz mrkih, prljavih vrčeva i mrmlja reči koje nije razumeo; kao iz neke strašne dečije bajke. Napolju je bio dan kao i svaki, isuviše običan za jedan kraj, a događao se svejedno. Popio je na iskap, i osam godina njegovog života nestalo je da nikada nisu proživljeni. Sa godinama obrisani i oni, i njegov bol.

U novom gradu, na novom poslu, započeo je novi život. Nije bio nesrećan, ali ni srećan, samo je bio. Prisutan, nepotpun. Svemu je nešto manjkalo, kao slika bez boje i oštrine, ili srce bez krvi. Jalovo ništa podeljeno sa jedan.

Mesecima nije raspakovao kutije od selidbe. Da popuni prazninu stana, kada ne može ispuniti prazninu dušu. Stvar po stvar nalazila je svoje mesto: njegove su, kao da nisu; ambis se ne nahrani lako. Onda je na dnu sanduka pronašao njihovu zaboravljenu fotografiju, i sećanje se vratilo: troje u kolima jer on nije mogao, vlažni kolovoz, kamion prelazi na suprotnu stranu puta, drobi lim, kosti i meso.

Brzo kod vračare u selo Obrva. Ciganski tamnoputo nakazno lice ga očekuje. Moli je da mu vrati njihove stvari, šta je ostalo neprodato, platiće, sve će joj dati. Ona odmahuje rukom: ništa ne treba, sve je u kutijama, neraspakovano, na njega čekalo. Ljubi joj ruke. Čuvaće stvari koje su imali, voleli, doticali, kao blago. Živeti sa bolom je teško, ali živeti kao da nikada nisu postojali, ne može.