Marinina "Filosofija"; Uvod i objašnjenje

 Varljiva ontologija čitavog projekta

Ovde započinjem jedan mali, neobični poduhvat, niz od nekih desetak pregleda, ili da upotrebim jednu pomalo zaboravljenu i verovatno u kontekstu pogrešnu reč, feljtona, u kojima ću u nastavcima predstaviti Marininu knjigu, možda bi bolje bilo reći skripte, "Filosofija" koju je ona napisala pomalo na moj nagovor 2008. godine.

Iskreno, nisam sasvim načisto zašto ovo radim. Ima mnogih razloga, da me pogrešno ne razumete, ali ne znam ima li dobrih za čitavo ovo preduzimanje koji će koštati vremena i napora, a uz to mu se ni svrha ni rezultat baš jasno ne prepoznaju. Ni šta je to "ovo" iz prve rečenice, ni to nisam sasvim siguran, pa najednom saldo ovog ovde bitka već nakon prvog pasusa ostaje značajno u minusu.

Da se oprobam onda prvo sa ovim "zašto", da poneki razlog što prethodno pomenuh da postoje bacim na talon, pa da ovaj mračan početak makar malo odmračim.

Quod

Marina Mirković, moja majka, predavala je čitavih trideset godina Filosofiju u Drugoj beogradskoj gimnaziji, kako smo mi makar u kući uvek zvali njenu školu. To je srednja škola na Zelenom vencu, osnovana 1870. godine kao Palilulska polugimnazija, pa od 1887. Druga beogradska, u kratkom periodu postaje Gimnazija Vuk S. Karadžić, pa Druga muška, pa opet Druga beogradska, pa Gimnazija "Ivo Lola Ribar", pa konačno Filološka gimnazija kako se zove i danas. (Zanimljivo bi bilo upariti naziv gimnazije sa nazivom države u kojoj se nalazila, npr: "gimnazija Ivo Lola Ribar u SFRJ", pa da vidimo koliko je to kombinacija raznih naziva iste škole; ako je neko dovoljno dokon može da pokuša. Imam utisak da mada ova upadica baš ništa ne dokazuje, stiče se utisak da nešto ipak znači.) Marina je bila vrlo stroga - jedna od profesorki čija je strogoća postala legendarna, izašla van granica učionice i škole, i otisnula se u svet kao mit, prepričavan od strane uvek strasnih mitoloških pripovedača, srednjoškolaca, priča strave i užasa, kasnije i sete, o svojim životima ispunjenih nedaćama koje ih u toj dobi u nesrazmernoj meri obavezno saleću. Njen (zbunjujući, ali odlučni) uzvik: "Promeni pogled!", uzdignut kažiprst kao upozorenje da je granica neprelazna, i strogi kriterijum ocenjivanja bili su poznati širom Beograda.

Marina Mirković je bila profesor dibidus (evo jedne lepe, arhaične i pomalo zaboravljene reči koju je Marina rado koristila); volela je filosofiju koju je predavala, a još više profesorski poziv, onaj koji stvara sve druge pozive, i da odmah prikladno parafraziram Aristotela: oni koji znaju, čine, a oni koji razumeju, podučavaju. Iskreno mislim da je Marina u to verovala, da se ponosila svojom ulogom predavača, uvek i svagda, potcenjenom i poniženom. Onda, nek se Marinin čas nastavi; i to je prvi razlog.

Možda delom upravo zbog svoje strogoće, Marina je mnogima uspevala da prenese znanje, čak i razumevanje školskog gradiva predmeta koji je podučavala, a to baš nipošto nije lako, kako zbog samog gradiva, tako i zbog učenika. Ali Marina se hrabro pela tim brdom Kameničke ulice i gurala svoj kamen. Da se neće od filosofije hleba najesti, to đaci dobro i rano raspoznaju. Uz to, nema većih cinika od pubertetlija, i ko je nekad imao ili sreo jednog od te sorte dobro zna o čemu govorim. Sve dobro odmere, posebno što im je na korist, a od znanja filosofije, da se ne lažemo, veliku vajdu ne vide. A vajda je nekako važnija od svega drugog. Da se u jednom ne ogrešimo; istina je, mnogi nam danas nešto filozofiraju (kolokvijalni izraz koji je Marinu neizmerno nervirao, sada se, izgleda, manje koristi, a pravilnije i tačnije bilo bi reći: mrsomude) i od toga dobrano namiču, ali za to nikakvo prethodno znanje nije potrebno; naprotiv, samo ometa i spotiče kvalitetno mrsomuđenje. Pa u svoj toj društvenoj klimi, (koja se istini za volju tokom godina njene profesure menjala), Marina je uspevala da učenicima objasni filosofiju, često da ih zainteresuje, i u mnogim slučajevima, da učini da je zavole kao što je ona volela. Pa zato, nek se Marinina ljubav prema filosofiji nastavi, i to je drugi razlog.

Kada je otišla u penziju, pa i pre toga, Marina zdravstveno nije bila baš najbolje: ni fizički, ni psihički. Kao što već rekoh, na izradu ovih skripti pomalo sam je i ja nagovarao, smatrao sam da joj takva aktivnost može pomoći, da će joj pružiti podsticaj i podariti svrhu, i odvući pažnju od svih drugih stvari koje su je, činilo se, izjedale. To je delimično i uspelo. U njenom radu tih meseci bilo je iskrenog napora: sedela je pred svojim starim beleškama i sastavljala tekst kao što je nekad držala predavanja u školi. Onda su se stvari, pomalo tipično za Marinino stanje tih godina, otele kontroli. Odbila je da lektoriše tekst, izabrala tvrdi povez, skupu hartiju i preveliki tiraž što je podrazumevalo visoku cenu jednog primerka i tiraža, odbila je da knjigu pokloni bibliotekama, oklevala je da kontaktira gimnaziju u kojoj je radila i ponudi primerke njihovoj biblioteci (to je ipak na kraju učinila), odbila kontakt sa distributerima i maloprodajama, osim knjižare Srpske književne zadruge koju je jedino smatrala dostojnom da njenu knjigu nudi čitaocima i slične životne misterije. Sve u svemu: Marina. Rezultat svega je veliki broj nedistribuiranih primeraka knjige.  Mada su neki pronašli svoj put do porodice, rodbine, prijatelja, pa čak i ponekog kupca nakon mog oglasa, najveći deo tog tiraža se još uvek nalazi kod nas. Bio je to Marinin poslednji profesionalni napor i bez obzira na sve mane, ne mogu tek tako da ga odbacim, ostavim u podrumu, pretvorim u staru hartiju i napustim. Zato pišem, ponešto doradim ili ispravim, skratim i u kraćoj formi ovde objavim, dostupno svima; i to je treći razlog.

Marina je umrla ima više od dvanaest godina. Ne verujem ni u kakve zagrobne živote, reinkarnacije i druge utešne priče; Marinu više nećemo videti, i to je, koliko takve stvari mogu da budu, u redu. Život jednostavno ide dalje, i jednom će otići i bez mene, pa i doslovno bez svakog ko čita ove redove (samo se nadam da te dve stvari neće nekako biti povezane). Ono što od nas ostaje su sećanja koja žive koliko žive oni što su nas poznavali, i ponešto od onoga što smo uradili. 

Sad, kako sam načuo razne moderne mudrace što kažu da ono što je objavljeno na internetu zauvek ostaje, i pošto je Marina toliko volela svoju filosofiju i gradivo koje je predavala, neka ostane onda trag toga i na internetu, makar u ovom, prilično skrivenom, ali skoro neizbrisivom kutku. Osim ponekog od vas, koji će ga povremeno pronaći, tu su i botovi mnogih GPT-ija, odnosno algoritmi tekstualne veštačke inteligencije, a ti rado uče filozofiju dok nepovratno gutaju naše životne resurse iz ne do kraja jasnog motiva. Pa eto, neka Marina poduči filosofiji i te, ovog puta elektronske morone, jer oni će, plašim se, sve nas nadživeti. Tako će svi ovi tekstovi, više nego onih nekoliko štampanih knjiga po policama i bibliotekama, nadživeti sva druga sećanja, ugrađeni u mudrost i glupost sveta koji ostaje za naredna pokolenja. I to je poslednji razlog, i jedan da sve prethodne, kao onaj Prsten, okupi i sveže. (ilustraciju iznad neka shvati kako ko želi)

Quid

Moram biti sasvim iskren i naglasiti da ove skripte nažalost imaju mnogo mana. Neki od razloga zašto je tako već su prethodno navedeni.

Marina je u penziju otišla ranih 2000. godina, a čini se da su čak i za te godine njena predavanja bila prilično zastarela. Ove skripte koje je Marina pripremila izlažu gradivo onako kako ga je ona čitavog života predavala učenicama sredne škole u jednom specifičnom istorijskom trenutku, što znači da nužno ima određene sadržinske, ideološke i kulturološke granice. Ne znam kako danas izgleda nastavni program, ali pretpostavljam da je došlo do izvesnih promena i modernizacije (mada me ne bi mnogo čudilo da promene zapravo nisu na bolje), pa je taj jaz nužno još veći. Ipak, mogu pretpostaviti da se na srednjoškolskom nivou najveći deo istorije filozofije i dalje uči na isti način, pa pošto je mnogo toga ispričano sa iskustvom dugogodišnjeg predavača, verujem da skripte mogu biti sasvim korisne za nekog ko želi da razume i nauči dovoljno za neku solidnu, možda i odličnu ocenu.

Postoji izvesna zabuna kome Marinine skripte treba da posluže. U autorskoj posveti ona navodi da je rukopis namenjen za studente prve godine Filološkog fakulteta svih grupa, za srednjoškolce i sve druge radoznalce. Materija i kako je ona obrađena ukazuje da je to bilo pomalo preambiciozno, i da studenti od ovog relativno šturog teksta ne mogu imati dovoljno koristi. 

Sa druge strane, na mnogo mesta u tekstu Marina daje instrukcije i podsetnike sudeći iz konteksta nekom zamišljenom predavaču u srednjoj školi. Da su Marinine beleške i podsetnici za njena predavanja ikada bili zabeležni u računarskoj formi pomislio bih da se to potkralo prilikom kopiranja (čuvena copy/paste omaška), ali pošto to nije bio slučaj, a Marina je tekst knjige sve vreme diktirala (što smatram da je takođe bila greška), očito su ti delovi dodati hotimice, mada takvu nameru ne pominje u svom uvodu.

Meni je lično zasmetao potpuni evrocentrizam sadržaja. Po Marini kao da filozofska misao postoji isključivo u Evropi, i kasnije, pomalo i u Americi. Filozofi i njihova dela iz Kine, Indije, Persije, Bliskog istoka, da ne nabrajam više, nijednom jedinom rečju nisu pomenuti. Razumem da je nastavni program bio takav, ali to nije dovoljno dobro opravdanje za tako uskogrudi i kratkovidi pristup kada se već knjiga piše i objavljuje. U sličnom žanru primedbi je i činjenica da su od sto dvadeset strana teksta četiri posvećene svim filozofima Srednjeg veka (istina, filozofski ne baš najplodniji period kada se posmatra samo evropski kontinent, posebno kada se uzme u obzir u to vreme prilično teokratska i monomanična evropska misao), a dvadeset pet stranica su posvećene filozofiji Marksa i marksizmu. Razlog je očigledan, ali svejedno upada u oči, iako sam ja prvi koji uvek želi da naglasi značaj Marksa kao filozofa, kao i nekih njegovih sledbenika, i da totalitaristička ideologija koja se odatle izrodila nije razlog da se odbaci sav filozofski doprinos koji je imao, a još manje je njegova konsekventna i nezaslužena politička nepodobnost za moderne filozofe sa ekonomskog Zapada. Marinina predavanja su za neko vreme osamdesetih bila progresivna i skoro prikriveno disidentska, ali su za ovo vreme, pa čak i u vreme izdavanja, u tom smislu zastarela i nedovoljno kritička. Treće i povezano sa prethodnim, moderni filozofi 20.veka i moderni filozofski pravci se skoro uopšte ne pominju, što sadržinu značajno osiromašuje.

Marina je oduvek imala gvozdeni pristup svom predmetu predavanja i izučavanja: ja predajem, ti ćutiš i učiš istoriju onoga što su drugi, pametniji od tebe, smislili, a ako imaš neko mišljenje zadrži ga za sebe. To nije motivišuće, i takođe nekako pripada jednom zastarelom pristupu (koji je do kraja vatreno branila ako se usudim da ga dovedem u pitanje). Iako su na par mesta umetnute pojedine angdote iz života čuvenih filozofa, tekst je u dobroj meri suvoparan. Svakako, od skripti se ne očekuje neka sadržinska i stilska polivalentnost, ali jasno je da Marina nije smatrala da piše samo skripte. Uz to, činjenica da je rukopis značajno preopterećen odlomcima iz raznih tekstova filozofskih dela, kojih ima previše za knjigu ovog obima, a premalo da bi imalo smisla što su tu, uopšte ne pomaže, kao ni zastrašujući broj štamparskih grešaka prouzrokovane Marininom nesavladivom tvrdoglavošću.

Šta ću ja sad sa svim ovim? Motive sam objasnio, da se na njih ne vraćam, govorim o sadržini na ovom blogu: u nekoliko različitih objava preneću osnovni sadržaj skripti. Biće u segmentima u nastavcima, jer samo tako ima smisla, nekoliko celina, poneki dodatak ili dopuna. Svi će biti povezani, od ovog prvog unosa do poslednjeg. Ponegde ću povezati sa nekim mojim razmišljanjem i mini-esejom, tamo gde se za neku temu zainteresujem ili mi se učini da imam nešto da dodam.

Znam da se nisam istakao sa reklamom za knjigu, ali ako neko poželi da je ima u tvrdom povezu, može da me kontaktira i poslaću je. (Nije sve ovo do prodaje: cena je 1 (jedan) takozvani principijelni dinar + poštarina, mali komentar za cinike, ako takvih ima, koji bi voleli da se ceo svet postroji samo kako oni uspevaju da ga vide.)

Konačno, da zaključim sa time da su navedeni motivi zbog kojih se upuštam u ovaj mali projekat takvi da zapravo ne mogu da pogrešim.