O blogu

 Ovaj blog, koji sam počeo da vodim sad već pre više od godinu dana, polako raste. Baš polako: tekst mesečno, retko više. Znam da to nije baš neka impresivna brzina; posebno u munjevitim godinama poput ovih, kada razni tekstovi na internetu niču kao krompiri, ponekad pisani, ponekad sklepani, nekad kratki i senzacionalistički, često nekvalitetni, a šta zna algoritam pretraživača šta je sto kila; ali je postojana.

U svakom slučaju, pomislih da mu negde oko godišnjice postojanja konačno priredim i neko zaglavlje, neki, popularno rečeno, "About us" momenat. To je ovo. 

Ponekome od onih koji će ovo čitati imao sam prilike da ispričam kako pripremam svoj prvi roman. Doduše, to sam prvi put izgovorio pre sigurno više od pet godina, pa je ta informacija već uveliko bajata. Prevashodni razlog za to nije oklevanje, odugovlačenje i neefikasnost u ovom svetu hiperefikasnosti, već i što su se izdavačke koncepcije i planovi više puta menjali, pa sam pisao jedno, pa onda drugo, i nešto treće... Tako se nakupilo raznog materijala za nekoliko romana pre nego što sam i jedan izdao, pa čak i ponudio za izdavanje. Što je, kao i uvek duhovito prokomentarisala moja sestra od tetke, Natalija: "Ti prvo pišeš svoja sabrana dela". Tako nekako ispade. 

Pre par meseci sam konačno prelomio šta ću, i odlučio da jedan od prvih tekstova koje sam napisao, novelu "Novi dan", prekrojim i nadogradim u roman koji ću izdati pod naslovom "Doba kamena", što je prvobitno trebalo da bude naziv za zbirku pripovetki, ali su pripovetke vremenom izrasle i sad će u prvi razred, pa je ta ideja napuštena. U svakom slučaju, trenutno sam u završnim koracima dopisivanja i uređivanja tog romana koji treba da bude onaj poslovični prvenac, i da ugleda svetlo verovatno u prvoj polovini naredne godine.

A blog? To je nešto ono usput. Dodatno. Ponekad napišem neku kratku priču i javim se na neki konkurs, ima neka vest, nešto razmišljam i piskaram o raznim temama, negde otputujem pa poželim da napišem nešto poput putopisa, prevedem nešto što mi se učini zanimljivim, nešto me zabrine ili naljuti pa poželim da komentarišem. Opširan sam, sunce me grejalo, što bi rekla moja majka, pa nije za format društvenih mreža, mada vidim da nekima to ne smeta, ali ja sam pomalo tradicionalista i volim da radim na način kako se to nekada radilo, kako su radili naši stari: na blogu A na društvenim mrežama samo pustim glas.

Treba se malo i predstaviti, neću da vas lažem. Znam vas, cinike; i sami ste to pretpostavili. Treba staviti ljudima do znanja da sam se posvetio pisanju i ponuditi neki delić onoga što radim, makar i ne mogao da se toj prezentaciji previše posvetim. Svakako se nadam da će roman(i) koji će izlaziti bolje oličiti ono o čemu želim govoriti i kako želim pisati, ali i na ovom blogu će se naći neki delić toga, makar naprečac pripremljen.

Znam da ovaj nesrećni blog deluje pomalo ofucano. Koristim osnovne, besplatne forme, sve uređujem sam i više od toga što sada vidite, ne stižem. Možda ću mu, ako budete dobri, tokom nekih narednih meseci, sada kada se nešto više tekstova skupilo, dati neku kvalitetniju, profesionalniju formu, ali za sada, ovo je to što mogu.