Ni iz čega ništa ne postaje

 Ex nihilo nihil fit

"Ni iz čega ništa ne postaje" mi se čini najbolji prevod latinske rečenice iz podnaslova: Ex nihilo nihil fit; red reči, konstrukcija, odgovarajući izrazi, gramatika, konciznost i blaga misteriozna anahronost; možda je malo "dete ujelo prase" ali da mi se ne zameri. A ono što u ovom kontekstu postaje ni iz čega je ni manje ni više nego baš sve. Velika odgovornost, izvesno, posebno za "ništa", ili je tako nesnosno velika da bi je samo "ništa" i moglo podneti?

Kratak pregled filozofskog "ništa"

Već su najraniji grčki filozofi odbacili ideju da je sve: svet, svemir, kosmos... nastalo ni iz čega. Tu je najpre ekipa iz Miletske škole: Tales (poznat i po teoremama u matematici), Anaksimandar (Talesov naslednik), i Anaksimenes; koji prvi, suprotno teološkim i mitološkim narativima (nisu li zapravo istovrsni?), teže naturalističkim idejama i vide izvor nastanka kosmosa u materiji (redom kod nabrojanih filozofa: voda, apeiron – večna, beskonačna materija koja je izvor svega, vazduh). Anaksagora, prvi atinski filozof i Perikleov blizak prijatelj, mada je u Atinu došao tek sa 36 godina, pa je zapravo bio ono što bi danas nazvali emigrant, tvrdi da sva promena nastaje spajanjem i razdvajanjem prvobitnih materija koje se sastoje od beskonačno malih, nedeljevih čestica - semena, i da nikada „ništa ne nastaje niti nestaje već se spaja i razdvaja od stvari koje jesu...“, što ga dovodi zadivljujuće blizu zakonu očuvanja energije koji je formulisan mnogo vekova kasnije, i jasno ga svrstava u ekipu „ništa ne nastaje ni iz čega“. Potom, Empedokle, mistik iz Agrigenta, koji je teoretisao da je sve nastalo od četiri čuvena večna elementa: vazduha, vatre, vode i zemlje, ideja koja je postala nepresušna inspiracija mnogih kasnijih magjskih uverenja i pravaca, čemu je i sam Empedokle poprilično kumovao. Čuveni Demokrit je doprineo svekolikom ljudskom znanju formulišući ideju da se čitav kosmos i sve u njemu sastoji od večnih, nedeljivih i neuništivih čestica, atoma, i od praznog prostora, a da su sve promene rezultat preraspodele tih čestica u prostoru. I konačno, imamo uticajnog Epikura koji je kao i Demokrit bio materijalista i atomista, i koji se decidno protivio svakom vidu mišljenja o nematerijalističkoj, teološkoj kreaciji sveta. (Iznad, ilustracije radi, delo slikara François-André Vincent iz 1790. godine (deo), Demokrit proučava model atoma).

Ideja da svet nije mogao nastati ni iz čega pojavljuje se u sličnom vremenskom periodu i kod starih civilizacija van evropskog kontinenta: zoroastrizam, najstarija monoteistička, dualistička religija, slično kao džainizam, dualistička religija i filozofsko učenje u Indiji (kojoj je deo simbola sada opoganjeni kukasti krst, a ironija postaje veća kada se uzme u obzir da džainizam teži životu koji podrazumeva uzdržavanje od svakog oblika nasilja prema svim živim bićima) po kojima bogovi oblikuju svet, ali od već postojećih, večnih spiritualnih i materijalnih supstanci; potom, samkja filozofsko učenje, koje se nakon kasnije kodifikacije smatra jednom od šest najvažnijih škola indijske filozofije, koje pretpostavlja postojanje prakrtija, primodijalne, večne praiskonske materije koja je izvor svog materijalnog postojanja; taoizam, kineska filozofija i religijsko učenje čiji je osnivač Lao Ce, koja suštinu svega vidi u večnom tau iz kog sve nastaje, i poput naturalističke škole Jina i Janga, nastanak kosmosa pronalazi u večnim, temeljnim, suprotstavljenim ali i dopunjujućim prirodnim silama i u pet elemenata: metal, drvo, vatra, voda i zemlja; i konfučijanstvo, koje se malo bavi kosmološkim pitanjem, ali prati istu tradiciju misli i uči da je svet postrojen u večnom i nepromenljivom prirodnom redu, čime je isključeno postojanje ničega, mada se time, po izvorima koje posedujemo, predstavnici konfučijanstva posebno ne bave. Od svih ovih najstarijih, prethodno napomenutih i drugih nepomenutih ideja, počinje filozofsko, kasnije i naučno, od religijskih stega slobodnije razmišljanje o poreklu i nastanku kosmosa, i nastavlja se sve do danas. (Iznad je AI generisan dizajn, ono što se s pravom naziva AI slop koji će nas pregaziti, čemu sam evo i ja u nekoj meri doprineo - izbegavaću nadalje, obećavam.)

Da još istaknem da je u ovom tekstu prvopomenute reči: Ex nihilo nihil fit, prvi zapisao Lukrecije Titus, rimski pesnik, filozof i epikurejac u svom delu De rerum natura, O prirodi stvari, pa su nam tako za prva stanovišta grčkih presokratovaca poznate reči izgovorene na latinskom.

Ali ništa ovde navedeno nimalo nije nepoznato, nije ni potpuno, slični pregledi mogu se naći u mnogim knjigama, člancima, i na internetu, i ništa novo ja ovde ne donosim, niti bih smeo, niti bih mogao, a to nije ni cilj ovog mini-eseja. Nešto drugo jeste:

Nametanje ex nihilo argumenta

Od ovih prvih ranih mislilaca i filozofskih škola, kroz čitavu istoriju filozofije, stotine filozofa, teoretičara, naučnika, i desetina objašnjenja tog inicijalnog kosmološkog pitanja, malo je onih, ako se izuzmu teološki teoretičari, koji su zastupali ideju nastanka ni iz čega. Jedan od razloga je nesumnjivo činjenica da je „ništa“ teško, možda i nemoguće zamisliti, a još manje opisati, jer čim to pokušamo nužno postaje „nešto“. Niko nikada nije video „ništa“, koliko znamo ono nigde ne postoji, ne može se zamisliti, izračunati, predstaviti, pa možda čak ni logički opravdati. U najboljem slučaju, ako smo poklonici kritičkog razmišljanja, prema „ništa“ moramo ostati agnostici, ili da jednostavno i iskreno priznamo da ne znamo. A ako smo baš odlučni da ipak iznesemo kakvu pretpostavku, racionalno bi morali pretpostaviti da to čuveno „ništa“ nikada nije postojalo, i da ne može ni da postoji.

Ipak, vernici čija su uverenja oformila stanovišta klasičnog teizma (ukratko, bez isuviše teorijskog razmatranja i u širem smislu ovde pre svega podrazumevam dve danas najveće religije: hrišćanstvo i islam; ali i sve druge religijske pravce koji nekog jednog ili više bogova vide kao metafizičko biće, izvor svog postojanja, i bez koga (kojih) ništa ne postoji niti može postojati), redovno u raspavama pretpostavljaju da ateisti zastupaju stav da je sav ovaj svet oko nas nastao ni iz čega. Može se zaista naći na hiljade primera širom društvenih mreža, raznih foruma, laičkih debatnih klubova, snimljenog internet sadržaja, podkasteva, istupanja čak i poznatih apologetičara ili ostrašćenih evangelista i teologa-amatera, u kojima se iznosi baš taj argument, samouvereno konstatuje ili začuđeno postavlja u (retoričkog) pitanja. Osim što je to ono što se naziva "argument strašila", dakle neformalna retorička logička greška, ujedno je i, nalazim, vrlo zanimljiva zamena teza, pošto nijedan ateista zapravo ne bi smeo pretpostavljati postanak ex nihilo, a baš vernici pomenutih religija u određenom smislu reči zapravo moraju. (Iznad, slamnati čovek ili strašilo iz Čarobnjaka iz Oza)

Ideja nastanka materije, prostora i vremena doslovno ex nihilo (isključeni su svi potencijalni oblici „nečega“: vreme, prostor, materije ili preteče materije, svi drugi prirodni materijalno-energetski fenomeni poput singulariteta, kvantnih polja, kvark-gluonske plazme, tamne materije i dr. koji postoje u ovoj ili čak nekoj drugoj kosmičkoj ravni kako nudi multiverzum hipoteza) nužno zahteva zamišljanje događaja koji jedino možemo da kvalifikujemo kao čaroban, magijski, potpuno nelimitiran prirodnim svetom, njegovim zakonitostima i zakonima fizike koji su nama poznati; drugačije i kolokvijalno rečeno: natprirodan. Kada smo već tako pustili mašti na volju, i kako smo prethodno otklonili ograničenja prirodnih zakona, racionalnog razmišljanja i logike, onda možemo dozvoliti ideju da se čak i takav ključni natprirodni događaj odigrao ni iz čega, ali u ovakom scenariju moramo priznati da je racionalnije objašnjenje (možda tačnije rečeno: manje iracionalno) da iza takvog natprirodnog događaja stoji nešto vrlo moćno, pa se time unekoliko približavamo pojmu nekog od bogova u ponudi (mada nimalo prirodi tog boga, vrsti, nameri, rodu, broju i padežu, što je sada sasvim druga diskusija).

(Mala digresija: prateći prethodni sled razmišljanja, jedan od omiljenih teističkih argumenata, Kalamski kosmološki argument, ponikao u Srednjem veku iz islamske Ilm al-kalam sholastike, kasnije dorađen i promovisan od strane savremenih apologetičara svih boja, koji postavljanjem formalnog deduktivnog logičkog silogizma nastoji da dokaže nužnost postojanja nekakvog boga, zapravo nužno dokazuje nemogućnost tog postojanja, ili se u alternativi po još jednom osnovu raspada već na svojoj prvoj premisi; ali to je opet tema za neki drugi put.)

Svaki vernik religija čije je učenje formirala klasična teistička misao nužno mora prihvatiti da je sve postanje nastalo ni iz čega; bilo je „ništa“ i bio je bog. Naravno, nijedan vernik neće prihvatiti da je bog u kog veruje „ništa“, ali osim boga, koji je nekako izvan tog „ništa“ da ne bi i sam to postao, nužno je bilo ono prethodno odbačeno, neshvatljivo, neopisivo, nezamislivo, iracionalno, verovatno i logički upitno „ništa“, lišeno prostora, vremena, materije, kvantnih polja ili bilo čega drugog što je nama zamislivo, pa je onda božanstvo čitavo ovo postojanje stvorilo ni iz čega, jer ako bi bilo nečega osim božanstva nametnulo bi se pitanje ko ili šta je stvorilo to nešto, pa se vraćamo na početak. Alternativa je dualizam: postojao je bog i postojalo je neko nestvoreno, večno „nešto“, osim već pomenutih religijskih i filozofskih učenja, to je bilo često razmišljanje mislilaca koji su želeli da pomire teološka učenja i razum, ali onda značajno odstupamo od učenja klasičnog teizma i svih prethodno pomenutih religija. Dakle, ex nihilo Deus omnia fecit mora biti stav našeg prijateljskog teiste - Bog je sve stvorio ni iz čega; bog nije „ništa“, ali nije ni „nešto“ u uobičajenom smislu, već „nadnešto“ (ili „nadništa“). (Iznad fotografija tavanice Sikstinske kapele iz Vatikana, delo Mikeleanđela, sadrži više prizora postanja uključujući stvaranje Adama i Eve, razdvajanje vode i zemlje i sl. Fotografija je delo Jean-Christophe BENOIST)

Sa druge strane, ateista koji o ovome kritički razmišlja, logički ne bi smeo da pretpostavi da je sve nekim čarobnim pojavljivanjem nastalo iz iracionalnog, možda i nelogičnog „ničega“, i mada svakako ima prava na takvu tvrdnju, ja lično nikada nisam ni čuo ni pročitao da je neko iznosi. Ateista, za razliku od teiste, ima pravo na luksuz da kaže: „ne znam, a ne znaš ni ti, pa me zato pusti da gledam utakmicu“, i on je zapravo jedini potpuno u pravu. Ako tog ateistu još na trenutak odvojimo od utakmice, on može dodati i da je ta dilema nevažna jer bez obzira na odgovor nimalo ne približava postojanju konkretnih bogova u čije ime ljudi vladaju kroz istoriju čovečanstva u odnosu na koje je on ateista, i u čemu se završava nama jedini poznati opis njegovog stava. Kada tog ateistu konačno ostavimo da radi šta hoće i posvetimo se nekom koji je skloniji da hipotetiše (da ne kažemo: filozofira), taj bi morao prihvatiti da je nečega uvek bilo.

Čini se da je moguće naslutiti da razlog čitave ove zabune leži u nepotpunom i površnom razumevanju jedne poznate naučne teorije: teorije Velikog praska. Da ne ulazim previše u nešto za šta nisam nimalo stručan, sasvim svestan da potencijalnog čitaoca ovog teksta ne zanima moja laička interpretacija ove naučne teorije, samo nekoliko objašnjenja koja su ovde relevantna: teorija Velikog praska objašnjava naglo širenje (nije eksplozija) našeg univerzuma, koje još uvek traje iz prethodnog stanja visoke gustine i temperature. Dok je širenje univerzuma sada sasvim matematički, fizički, čak i empirijski dokazano i izmereno, kakva je priroda stanja koje je postojalo na početku ekspanzije nije sasvim jasna, i u tom delu nauka je i dalje na polju hipoteza i spekulacija. Singularitet, kvantna pena i fluktuacija, kvantna gravitaciona teorija i spajanje četiri fundamentalne fizičke sile; samo su nedokazani, hipotetički, teorijski modeli kojima se teorija Velikog praska ne bavi, a naše razumevanje fizike nam ne omogućava da objasnimo ili dokažemo bilo koji od tih pretpostavljenih fenomena. A da li je nečega, i čega, bilo još pre svega toga, i da li je postojao trenutak apsolutnog početka postojanja ili nije, ta se pitanja nalaze vrlo daleko van domašaja naših naučnih saznanja. (Iznad, prikaz Velikog praska, izvor NASA - oduvek sam želeo to da napišem)

Međutim, u popularnom narativu odavno se odomaćila interpretacija da ta naučna teorija (prijateljsko podsećanje da naučna teorija nije sinonim za hipotezu, teoretisanje, fantaziju, pretpostavke i sl.) objašnjava apsolutni početak svega, i da je matematički, hipotetički singularitet zapravo nužna, dokazana beskrajno mala tačka koja postoji u nekoj „praznini“, ili ničemu, u nultom vremenu koje je ujedno apsolutni početak vremena. Čak ni u nedokazanoj, sasvim teorijskoj matematičkoj hipotezi singulariteta, ništa od ovoga nije tačno, ali se svejedno proširilo kao opšte razumevanje, i eto ga najednom, sada naizgled naučno dokazano, tako dugo neuhvatljivo „ništa“.

Bez obzira na istinska uverenja nekog zamišljenog teiste (i ateiste), i stava prema raznoraznim naučnim saznanjima i teorijama, mnogi teisti doslovno pretpostavljaju da su svi ateisti „vernici u nauku“, što u nekom smislu može biti istina, ali jednako uopšte ne mora biti slučaj. Pošto taj naš eksperimentalni teista pretpostavlja tu pojednostavljenu i netačnu interpretaciju naučne teorije Velikog praska kao dogmatsko uverenje zamišljenog ateiste, on samouvereno imputira i potom napada zamišljeni stav ateiste da je na početku vremena bilo „ništa“, a onda se odatle pojavilo „sve“, bez ikakvog posebnog objašnjenja, drugog prisustva i razloga, što mu se ispravno čini nelogično i malo verovatno, i tako se konačno dokobeljasmo do nekog objašnjenja česte zablude koja je predmet interesovanja ovog mini-eseja. (Iznad: prikaz crne rupe koja bi pomalo nalikovala singularitetu, izvor NASA, konceptualni prikaz)

Možemo mi da spekulišemo, i to je koliko zabavno, toliko i nekorisno dok ne saznamo više: razni, za našu sudbinu nezainteresovani ili zainteresovani bogovi sa vrlo precizno izgrađenim stavovima o najsitnijim detaljima naših života oko kojih se ne možemo složiti, bića iz drugih dimenzija, mnoga materijalistička već pomenuta objašnjenja nastanka, ciklični univerzum, multiverzumi, model širenja-smanjivanja, i svi drugi scenariji koje nisam pomenuo ili nam još nisu pali na pamet; sve su to maštovite i kreativne ideje, neosporive (nefalsikabilne) fantazije, ponekad zanimljive, dobra vežba kreativnog uma sve dok poklonici jedne teze ne pomisle da je zapoveđeno da pobiju poklonike drugih, nešto što se sigurno nikada nije dogodilo, i nikada neće. A jedino što izvesno znamo je da ne znamo. Pored toga, čini se da sa prilično velikom sigurnošću možemo reći, i neka to bude zaključak ovog mini-eseja: da je „nečega“ uvek moralo biti, jer ex nihilo nihil fit.