Kratka priča "Mali svet" objaljena u magazinu "Zeleni konj"

 Zeleni konj je mali književni periodičnik koji objavljuje kratke priče i pesme neafirmisanih autora (poput mene). Potreban je veliki trud i entuzijazam da se ovakav projekat održi više od dvadeset godina, koji osim ličnog zadovljstva i doprinosa šarolikosti nezavisnom izdavaštvu donosi malo kakvu drugu nagradu. Zato se pomalo osećam pozvanim da kažem jedno: hvala u ime svih nas kojima književnost znači, jer hvala je nešto što se čini da kao društvo u celini sve ređe govorimo onda kada bi verovatno trebali i morali.

Kratka priča, koju sada i ovde ponovo objavljujem i predstavljam: "Mali svet", na konkursu izabrana je da bude deo broja ZK 47. U međuvremenu je papirno izdanje Zelenog konja odštampano i distribuirano. 

Osim moje, već pomenute priče, u 47. izdanju Zelenog konja objavljena su i sledeća dela:

Nedeljkove muke - Željko Marinković

Solysium - Tamara Veselinović

Crveno - Branko M. Jovanović

Sreća sama - Anđela Stamenković

*** - Divljak

Spleen lenje noći - Dejan Dimitrijević

Bubašvaba sanjalica - Augusto Monteroso

Oblak kaktusa - Manoel Wenceslau Leite de Barros, prepevao Vladimir Tomić

Raspeće - Ružica Krstić

Pobuna na pijaci - Željka Bašanović Marković

Stihovi Anđele Vinčić

Priča o starom vuku i njegovim demonima - Bratislav Milinković

Nagoveštaj - Mile Albijanić

Primerci broja 47 Zelenog konja trebalo bi da su dostupni i na sledećim mestima:

1. Nisvill Jazz Muzej 18000 Niš; Dušanova 19

2. Biblioteka „Dositej Novaković“, Negotin, JNA 2

3. Biblioteka „Gligorije Vozarović“- Sremska Mitrovica, Vuka Karadžića 1

4. Biblioteka “Sveti Sava – Beograd, Zemun, Petra Zrinjskog 8

5. Knjižara Beopolis, Dom Omladine Beograda, Makedonska 22

6. Klub Kontrapunkt – Beograd, Bulevar despota Stefan 68b

7. Kafe-knjižara Utopija – Beograd, Vojvode Milenka 50

8. Dublin Pub - Leskovac Masarikov trg 16

9. Točka susretanja – Vršac, Zmaj Jovina 16

10. Kafić „Brodolom“, Loznica, Pašićeva 17

RKC "Matka" - Novi Sad, Jovana Subotića 8

I kako često piše urednik Damjan Pejović: Zeleni konj ponovo jaše!

Za one koji nisu prethodno čitali, evo još jednom priče:

Mali svet

Odmah je prepoznala ono što ih spaja: imao je onaj prazan, setan i izgubljen pogled koji kada obudove neki muškarci nose do kraja života.

Popili su kafu tokom pauze za ručak. Potom su otišli na večeru, dovoljno ranu da bi to još uvek mogao biti poslovni susret, ali je svejedno osetila žaoku savesti, u grudima iz prethodnih vremena zaboravljena zihernadla. Išli su u duge šetnje u kojima su delili zajedničku usamljenost, u korak praćeni duhovima, svako svojim. Kasnije, duhovi bi zaostajali sve dok jednom nisu ostali kod kuće, a oni su, zbunjeni tim neočekivanim izostankom držeći se za ruke hodali u tišini. Počeci u tišini, krajevi u tišini.

Onda se dogodilo: dečije nespretni poljupci, potom pravi, francuski; kako neobično ime, kao kolači. Uzeli su sobu u hotelu, poput preljubnika jer su im domovi ispunjeni duhovima prošlosti koje nisu bili spremni da jedno drugom predstave. Strasni dodiri; setili su se kako se izvodi taj ljubavni ples.

Potom je plakala bez glasa. Znao je zašto plače, nije postavljao glupa muška pitanja, i bila je zahvalna. Samo je gledao kroz prozor, negde u daljinu, u očima sjaj neoslobođenih suza; loše je što muškarci još uvek misle da moraju da ih kriju jer tako nagomilane otvrdnu i prozle se. 

Isprva su se tajno sastajali, ali moralo je da se sazna u ovom malom svetu.

Prvih dana nakon što je Vasa umro bilo je velikih obećanja prijatelja da će se o njoj starati, kao da je ona neko dete o kome će brinuti celo selo. U neverici, strahu, košmarnom snu iz koga nije bilo buđenja, u želji da prepusti makar delić neizdržive boli koju je osećala, nikom nije zamerila potcenjivanje. Kasnije su obećanja usahla, pretvorivši se u ispitivačke poglede, sapatničke osmehe i neodgovoriva pitanja: kako si? Posle nekoliko meseci život je sve to pregazio; samo periodični pomeni, godišnjice smrti, dan u kalendaru, poneko prisećanje, piće za dušu, neparan broj za stolom uobičajenih proslava, za nju tek broj nepotpunosti, usamljenosti i tuge.

Ali nije očekivala da će je prijatelji osuditi: prezirom u lice, ogovaranjem iza leđa. Čula je njihova šaputanja; ne mogu se sakriti u ovom malom, skučenom svetu: brzo ga je zaboravila; eto ti njene ljubavi; da li ga je uopšte volela; jadan čovek, u grobu se prevrće; a deca, zar na njih ne misli.

U bioskop, pa u bar; sama. Neprimereno, da li je, ali ne može ostati sa duhom u stanu iz kog su deca, koja tako surovo brzo rastu, sve češće i duže izbivala. A svet je, kad vam kažem, mali: čuje razgovor za drugim stolom o Saši. Njen Saša? Može ga zvati svojim, toliko dodira i bola su prethodnih nedelja podelili. Načulji uši. I baš o njemu pričaju: dobro da je našao nekog; konačno, prošlo je više od dve godine; kaže mi njegov sin da noću još uvek ponekad plače (žene uzdišu); još malo pa bi u sveštenike mogao (muški smeh); pa muško je, treba mu; tako se trudi oko dece, divan čovek (ženski glas); samo da se ne ženi ponovo jer udovac koji se ponovo oženi nije zaslužio ni da mu prva žena umre (stari štos, muški smeh, ženski glas: kretenu!); a ko je ona, neka udovica; ne treba da se vezuje sa nevernom ženom, ali za druženje je dobra, da mu bude lakše, da malo zaboravi svoju bol, da nađe utehu (odobravanje). 

Kad vam kažem, ljudi: mali svet.