Kratka priča "Pogled učionice"
Preludijum za Pogled učionice
Meni je pristup konkursa bio sasvim blizak jer uopšte i sasvim iskreno vidim evropski model saradnje i međunarodnog razvoja kao poželjan, što će verovatno onome ko pročita priču koja sledi biti sasvim jasno. Svejedno, tako formulisana tema neodoljivo me podsetila na školske pismene zadatke i pionirska vremena takmičenja sa podmuklim temama poput “Zašto volim Tita” (podrazumeva se da ga volim) koje sam, kako sam odrastao u kritički, čak i disidentski sklonoj porodici, izbegavao u širokom luku.
Problem je tada već nastao: u glavi sam zamislio učionicu i u njoj đake, mlade, visprene, britke, ali pomalo naivne, kakva mladost i treba da bude; pa ni makac odatle. Pošto sam, kao i uvek do sada, seo da pišem za konkurs dan pre isteka roka, nedostajalo je vremena za neke nagle zaokrete. Uslovi konkursa podrazumevali su priču do hiljadu reči (ili famoznu jednu črvenu, vi matori znate o čemu govorim) što nije baš mnogo za razvoj teme poput ove, pa je nedostajalo i prostora. A učionicu nikako da izbacim iz glave; pa još raspisuje konkurs Univerzitet u Novom Pazaru – studenti, učionice... Na kraju sam poklekao i napisao ovo, nešto.
Ako neko ne može da podnese dalje iščekivanje: priča nije nagrađena. Nije to ništa neobično: nagrađene budu tri od često preko hiljadu kratkih priča koje redovno stignu na konkurse poput ovog. Mada ja uglavnom volim ono što napišem (iskustva raznih autora su na tom planu vrlo različita), ova priča nije biser mog upitnog (lažna skromnost) stvaralačkog opusa, i sumnjam da bih i sam pohrlio da je nagradim. Statične priče u kojima protagonisti debatuju kako bi autor mogao da saopšti svoje stavove o nečemu su dramski prilično slabašne, i toga sam sasvim svestan. Ali ta prokleta učionica je bila ono što sam zamislio, i u rečima mladih ljudi bilo je ono što sam istinski hteo da kažem, i ono u šta verujem, i više nije bilo nazad, naročito ne nekoliko sati pre roka za slanje priče.
Moguće je, a i toga sam bio svestan, da nije odgovaralo što priča ima jednu dodatnu, mada malenu, versku i seksualnu konotaciju, Mada mi se čini da je usputna, za progresivni mladi svet nekontroverzna, i svakako baš sasvim u skladu sa “evropskim vidicima” (svakako je u skladu sa mojim vidicima), možda je to bilo isuviše i nepotrebno škakljivo za jedan univerzitetski konkurs i javnu dodelu nagrada u određenom akademsko-društvenom okruženju. Ne znam da li je i nadam se da nije, ali ako je to slučaj, znam sigurno da ne bih promenio ni jednu jedinu zapetu sve i da sam znao.
Naravno, sasvim je moguće, i to sam odmah podvukao, da priča nije dovoljno dobra, odnosno da je naprosto bilo boljih koje su nagrađene, i to je sasvim očekivano i normalno. Zato mi se činilo je ovaj kontekst bilo neophodno prethodno izložiti, jer daje odgovor na pitanje zašto bih uopšte napisao ovakvu priču koja upečatljivo naliči na nešto pisano iz učionice i školskih klupa.
Nesputan ograničenim brojem reči, priču sam za blog malo sredio i dopunio, pa je nešto duža nego kakva je poslata, ali je u svakom pogledu, suštini i detaljima, ostala nepromenjena.
Je l’ dovoljno konteksta (i izgovora)? Ako jeste, onda u redu; evo priče:
Pogled učionice
Stolice bez stolova poređane su u krug. Na njima je opušteno posednuta grupa od dvadesetak raznorodnih i raznobojnih mladih ljudi na pragu punoletstva, ili su taj prag nedavno prešli. Oni su polaznici starijih razreda međunarodnog školskog programa "Mlad, talentovan i nadaren". Mnogi šapuću, povremeno se tiho, ali mladalački veselo smeju i sav taj zvuk postaje žamor koji se spaja sa zvukom kiše.
Profesor ulazi u učionicu, i bez reči zakorači u sredinu kruga. Žamor glasova postepeno zamire, napušta uspostavljenu harmoniju sa kišom i ostavlja je da sama otpevava svoj večni šum.
Profesor: Dobar dan visoko poštovani, mladi svete. Ovo ovde, danas, je debatna radionica. Neki ovaj program nazivaju debatni klub, ali meni se, kao što sam već objašjavao, taj naziv ne dopada.
Rodolfo: Mislim da je debatni klub top naziv.
Smeh. Kratka graja i dobacivanja, po sadržini i autorima nerazaznatljiva.
Profesor: Dobar pokušaj, ali to neće biti tema današnjeg razgovora. Uostalom, rasprave o ukusu su uglavnom uzaludne, ali o tome ćemo govoriti neki naredni put. Danas, imam nešto sasvim drugo na umu. Možete li, o vi tako nadareni i pametni, da mi kažete šta je Evropa?
Nekoliko trenutaka tišine, samo se kiša i dalje čuje u svom uzaludnom pokušaju da se nametne kao sagovornik. Pogledi lete unaokolo, traže, ohrabruju nekog koji će prvi istupiti i izduvati balon iščekivanja.
Vajda: Evropa je kontinent.
Profesor: Mudro rečeno. Prosvetljujuće. Ipak, tražimo nešto više od toga.
Nadija: Evropa je stari kontinent.
(hvala Christianu Lueu za ovu fotografiju)
Ponovo smeh. Vajda i Nadija "bacaju pet", čestitaju jedan drugom što su tobože rešili veliku misteriju sa kojom su se susreli.
Profesor: Mislim da ćete morati mnooogo dublje od toga. Bojana, reci; ovde se ne diže ruka.
Bojana: Evropa je ideja.
Profesor: Opaa! Eto ga. Sviđa mi se. Kakva ideja?
Bojana: Ideja o slobodi, miru, ravnopravnosti, zajedništvu, pravima ljudi, humanosti, društvenoj pravdi, sigurnosti, jednakosti pred zakonom... Ne znam, spisak je dug. O svemu tome. Neke reči naprosto prerastu svoja značenja, postanu vremenom više nego što je samo značenje. Ideal. Da, ideal. Možda je tako bolje: Evropa je ideal.
Antoan: Da se ne zanosimo malo? Ideal čega? Da se podsetimo kolonijalnog tlačenja, osvajanja, ubijanja, porobljavanja i bogaćenja na račun osvojenih teritorija, i kasnijeg ekonomskog izrabljivanja oslobođenih kolonija i naroda, koje, da ne zaboravimo i to, zapravo još uvek traje. Pa evropskih muzeja prepunih tuđeg kulturnog blaga, dva velika rata koji su zahvatili svet sa milionima mrtvih, a počeli baš u Evropi. Sve ovo samo u poslednja dva veka, dalje da se ne vraćamo. Kakav onda ideal?
Džazmin: Možda je baš zbog toga ideal: ako je ovde gde su narodi i države toliko puta međusobno ratovali moguće postići mir, saradnju, dogovor, i sve ovo drugo što je Bojana pomenula; nije li to onda najveći uspeh, dokaz da je moguće to postići bilo gde drugde? Uostalom, greške od juče ne smeju da nas spreče da sutra činimo ispravnu stvar.
Bojana: Upravo tako, lepo rečeno. Zato Evropa postaje primer nečega kakav bi čitav svet mogao postati. Dakle, ideal.
Bartek (smeje se): Čitav svet: Evropa? To mi nešto zvuči poznato.
Džazmin: Nije tako mislila, i to vrlo dobro znaš.
Bartek podiže ruke u znak izvinjenja.
Rodolfo: A što ti uvek moraš da budeš drveni advokat. Znate, profesore, Džez želi da bude advokat, i to za ljudska i ženska prava. Naprosto voli devojke...
Rodolfo namiguje što izaziva nekoliko letimičnih osmeha na usnama koje se ubrzo isprave.
Džazmin: Sve i da je tačno, sve i da sam lezbejka kao što insinuiraš, pa šta; to u Evropi mogu da budem. U tome i jeste stvar.
Rodolfo: Nisam rekao da si lezbejka, bolje izvadi taj hidžab iz ušiju.
Profesor: Pažljivo...
Rodolfo: Ne, ne, ja se izvinjavam; izvini Džez. Ali nije li baš to jedan od problema Evrope: ta opsesivna, skoro bolesna politička korektnost? I hiljade birokrata i birokratskih pravila koji je nastoje svima utucati u glavu, besmislena pedanterija čije izdržavanje svakog od nas košta milione?
Džazmin: A koliko istinski vredi? Daj mi novčani ekvivalent slobode i ja ću ti vratiti kusur.
Smeh, kratak aplauz. Rodolfo se sa smeškom blago pokloni, ali bez ironije. Profesor kratko klimnu glavom, očigledno zadovoljan, ali se u debatu koju je izazvao ne meša.
Bojana: Ateisti...
Džazmin: I ateisti. Izvini. Ima ih ovde još nekoliko, znam. Od nacija imamo Indusa, Francuza, Italijanku, Ruskinju, Latvijca, Nemca, da ne nabrajam više... Imamo i Elijasa, samo on je sa Marsa, njega ne računamo.
Smeh. Elijas odmahnu sneno, kao i uvek zamišljen. Crta. Bartek se izvije da vidi šta on to crta, i vidi oblik evropskog kontinenta sačinjen od verno prikazanih lica svih njih. Samo se osmehnu.
Džazmin: I nikom ne smeta moj hidžab, niti ikome smeta ako ga ne nosim. Niko ne može da mi zabrani, niko ne može da me natera. A možda sam i lezbejka, pa šta? To je sloboda; prava, istinska sloboda. To je ideal o kome Bojana govori, i za taj ideal se vredi boriti, vredi u njega ulagati, i svakako vredi u njega verovati. A ja odlično čujem i preko hidžaba, ali ti bi mogao da skineš te sunčane naočare; unutra smo, a napolju pada kiša.
Smeh. Rodolfo se isto smeje, ali naočare ne skida, samo ih neznatno, nekako zavodnički nakrivi kako bi namignuo Džazmin, koja se na to osmehne.
Urs: Ima istine u tome što Bojana i Džazmin govore, i sve je to vrlo lepo. Ali treba biti realista i reći da je Evropa daleko od tog ideala; to zna svako koji iole prati šta se događa, tamo, u pravom svetu. Evropa je spora, umorna, birokratska, politizovana, prepuna propisa i standarda, često razjedinjena i neodlučna kada treba delati. Ništa od tog ideala koji zagovarate nije sasvim očigledno prisutno u društvima u kojima ljudi zaista žive, a ima i mnogo onih koji zastupaju sasvim oprečne ideje, i često preuzimaju primat. Uz sve to, ona je ekonomski inferiorna u odnosu na Ameriku i Aziju. Danas se budućnost tamo najavljuje. Veštačka inteligencija, tehnološka otkrića, ekonomski i naučni proboji; tamo u svemu prednjače. Zašto bi se iko onda ugledao na Evropu kada je u toj trci slabija?
Bojana: Ko zna gde se nalazi cilj te trke o kojoj govoriš? Ti? Ja ne znam. Opasna je trka u kojoj takmičari ne znaju šta je cilj, a mnoge prethodne trke su završavale tamo gde ne bi želeli da budemo. Baš danas, kada su mnoge međunarodne institucije marginalizovane i obesmišljene, kada se međunarodna saradnja, čak i o bolestima ili klimatskim promenama koje ugrožavaju sve nas jednako, ignoriše, čovečanstvu je potreban ideal, ono čemu stremimo. Plan, pošto ne želimo da u budućnosti ponavljamo greške prošlosti. Evropa, odnosno ono što ona predstavlja, kako je ja makar vidim, može biti taj uzor. Da li će biti, ne znam. Da li je bilo, da li ima grešaka i stranputica? Svakako. Ali to je neminovno. Važno je nečemu dragocenom težiti, to je suština svakog ideala.
Urs: Greške su ono što svi vide. Žao mi je Bojana, ti si romantik, a Evropa je u očima sveta umorni starac, muzej. Nije vidik ka budućnosti, nije uzor.
Bojana: Trebala bi biti.
Graja. Na trenutak mnogi učenici govore istovremeno, pa se razgovor više ne razaznaje. Profesor čeka nekoliko trenutaka pa podiže ruku. Razgovori se postepeno stišavaju.
Profesor: Kao što znate, na ovim radionicama nije obavezno da donesemo neki zaključak, i mada sam profesor, ovde sam više moderator; neću naturati nikakve lekcije, nikakve stavove; o ovome sami razmišljajte. Ali ako ipak mogu da dodam nešto ste i sami primetili, ali niko nije izgovorio. Pogledajte kroz prozor, u ovu staru šumu. To je Evropa: drevna, gusta, možda pomalo i umorna. Svašta se u toj šumi dogodilo, nekih lepih, ali mnogo strašnih stvari kakvih se u svim šumama događaju. Ali tu je i ova učionica, i to je Evropa: vi, tako raznovrsni, pametni i mladi, koji o svemu nesputano razgovaraju, o svemu se usuđuju misliti, rezonovati i debatovati, i slobodni ste da to činite. Svi vi zajedno, ovde u ovoj učionici, vi vidite šumu, vidite prošlost. Ali i šuma gleda u vas, i nada se da ste vi vidik u budućnost. I iskreno da vam kažem, tako, svi vi, zajedno: vi ste moj romantičarski ideal.
Comments
Post a Comment