Norveška - cela zemlja razglednica

Nakon boravka u Helsinkiju, putovali smo u Norvešku. Bili smo smešteni u brvnari izvan naseljenog mesta a na samoj obali Sognefjorda, najdužeg fjorda u Norveškoj.

Brvnara je deo vatrogasnog imanja (ne znam više detalja), pronađena preko Airbnb-ija, i bila je autentična, udobna, lepo opremljena, na obronku šume i domaćim kozama koje slobodno pasu nedaleko i ponekad zvone zvoncima. Nismo znali da je bolje da smo smešteni dublje ka kopnu, jer su možda najzanimljiviji delovi Sognefjorda, gradić Flam, fjord grane Naeroyfjord i Aurlandsfjord bili predaleko, ali svejedno je bilo mnogo toga da se vidi, sasvim sigurno dovoljno da ispuni pet dana koje smo proveli u Norveškoj.

Bergen

Sleteli smo u Bergen i imali prilike da u gradu provedemo par sati pre nego što krenemo za fjordove, dalje na sever. Bergen je vrlo lep, ali sa 300 hiljada stanovnika, za moj ukus ima previše turista po kvadratnom metru. Nije iznenađenje, pošto je stari grad Bergena, Bryggen, drveni gradić iz 14. veka pod zaštitom Uneska.

Naravno, tokom vremena veliki deo drvenog grada je rekonstruisan, posebno nakon požara s početka 18. veka, ali je zadržao svoj prvobitni izgled. Drvene kuće, koje se ponegde skoro dodiruju, pa ulice između postaju hodnici, sada neiznenađujuće sadrže razne prodavnice, uglavnom autrentične, umetničke, lokalno zanatske i zanimljive. Bez sumnje vredi videti, ali navala turista sa svih strana pomalo kvari utisak, mada je izvan gužve u starom centru, na kaskadima brda koja ga okružuju, grad zaista vrlo lep.

Zeleno, volim te zeleno

Čim se zakorači izvan grada, zelena boja naprosto eksplodira. Šume, proplanci, čestari, šumarci, lugovi, pašnjaci, polja, livade, gore, planine, doline; sve se duboko, smaragdno zeleni. Bili smo okruženi naizgled savršeno netaknutom prirodom. Velika zemlja, manji broj stanovnika, nepovoljna klima za neku intezivnu zemljoradnju, kiša i mnogo uloženog truda u zaštiti prirode, omogućavaju Norvežanima da poseduju taj veliki rajski vrt. Onda još bace neku kuću kraj puta kao ovde na slici, i svako može da uslika pravu razglednicu.

Priroda je pravi norveški bog

Da ne zazvuči otrcano: ali ići u prirodu, biti jedan sa prirodom, osetiti prirodu, biti sam u prirodi; može biti cilj nečijeg puta u Norvešku. Bio je našeg. Lovili smo te trenutke bez ustručavanja i dileme. 

Hajking, kako se planinarenje danas popularno zove, nije lako kad treba pratiti korak dvoje dvadesettrogodišnjaka. Staza ima na stotine, raznih težina i osobenosti, uređene i iscrtane, mape svuda, odmorišta sa klupama, knjige u drvenim ormarićima da se upišete, kovčeg gde svako ostavi neko svoje blago kao uspomenu, obojeni kamenčići sa nacrtanim smeškom da pokažu ste na pravom putu, čak i potpuno izolovane kolibe u kojima možete besplatno da boravite. Obišli smo četiri staze, jednu po teškom vremenu i terenu, tvrdoglavo, iako se čini da je bila zatvorena tog dana, i proveli najveći deo pentranja od dva sata do članaka u potoku koji je povremeno pretio da preraste u bujicu. Vredelo je. Norveška je prava mera prirode, mesto gde možemo da sretnemo i osetimo njenog boga.

Panta rei, zahvaljujući nama

Norveška je iz našeg oka pomalo kao na Marsu: kola su nova, generacija 24' i 25', električna, sve travnjake kose električni roboti, sve je besprekorno čisto, savršeno organizovano i prilično bogato, a isto toliko i skupo. Ali ipak nije na Marsu, već na Zemlji, i sledi njenu sudbinu. (u-ta-ta) 

Posetili smo glečer Jostedal, najveći glečer kontinentalne Evrope, odnosno njegov krak Boyabreen i vrlo je verovatno da ako ne bude prilike da tokom naredne decenije još jednom tamo odemo, nećemo više ni imati prilike, jer se topi i polako nestaje. Ako je to pomalo pesimistička procena, ali vreme i ova tema daje za pravo pesimizmu. Videli smo ga, možda to da nazovemo nekakvim morbidnim uspehom. Nema se šta o tome više od ovoga reći.

Sognefjord - Kralj fjordova, i njegovo kraljevstvo

Fjord je božanstven: more odasvud okruženo šumovitim planinama, a samo nešto malo dalje od obale: jezera, reke, potoci, vodopadi... Više vodopada videli smo tih pet dana u Norveškoj nego u čitavom prethodnom životu. Sognefjord, jedan od mnogih fjordova, mada najveći - Kralj fjordova kako ga zovu, ima liniju obale dugu 1300 kilometara. Poređenja radi, dužina obale Crne Gore je 293 kilometara. 

Kupanje u fjordu smo sopstvenom greškom propustili. Od pet dana dva su bila pogodna, a onda je počela kiša i lošije vreme. Kupanje je jednostavnije u avgustu kada je vreme toplije i stabilno. Postoji i vrlo skandinavska varijanta saune od stakla koja se nalazi na doku, na vodi, nakon čega se direktno iz saune skače u more. Nažalost, preskočili smo taj doživljaj.

Filmske kulise

Gradići na obali fjorda su mali, nenametljivi, mirni i autentični. Nema isuviše dešavanja, svaki ima tek nekoliko restorana a onog što bi moderna turistička brošura nazvala sadržajem nema mnogo, ali mi smo ih baš takve voleli. Gradići su me mahom podsetili na Hičkokov film Ptice. Posetili smo nekoliko: Lavik (blizu kog smo bili smešteni), Fjaerland, Leikanger i Balestrand koji nam je posebno prirastao srcu zbog nekog autentičnog, staroribarskog ritma koji se oseti.

Kad smo kod filmova, pala mi je na pamet scena iz filma "Niske strasti", svojevremeno velikog hita Pola Verhovena. Tamo Šeron Stoun, razmišlja o jednom od svojih umrlih partnera (koga je ubila ili nije ubila, ko zna), sedi na terasi kuće koja se nalazi na litici, stepenice do privatne plaže, u ruci čaša jakog pića, sa visine nadgleda okean, i duboko pati. Zapamtio sam tu scenu, ne zbog Šeron Stoun, vi pokvareni zlobnici, već zbog te kuće i pogleda na okean. Na deset kilometara bilo kojim putem uz obalu Sognefjorda, videćete trideset takvih kuća, ili makar one koje imaju potencijal i položaj da budu baš takve. Da se zamisli čovek, i onda tiho opsuje. 

Lični detalj

Norveška nudi priliku da se oseti sloboda od gužve i velikog broja ljudi koji nas prekrivaju, dave i stežu. Priznajem da ne mora, možda ni ne treba, svako da se tako oseća, i nekome ta samoća može zapravo smetati, ali ja se često pitam kako bi bilo živeti u nekim ranijim vremenima kada je ljudi bilo manje, a zemlja i gradovi bili manje prenatrpani. Norveška omogući da se makar na trenutak odškrinu vrata tog izgubljenog sveta. 

Da ne kažemo da je sve savršeno, mada je odista teško naći manu. Bogato, da; ali skupo. Vanzemaljski skupo. I jedan kuriozitet: nigde, koliko smo mi uspeli da vidimo i koliko smo tražili, ne prodaje se alkoholno piće jače od piva. Nema u samoposlugama, u prodavnicama, na pumpama. Manje vina, manje vina; nema vina! Ipak, to je neobično. Normalno se sve služi u restoranima, ali nema u prodaji. Kako ti ljudi uopšte preteknu dan? Možda natopljeni tolikom pitomom lepotom, nije nužna žestina, ko zna, i možda je nešto stvarno zakopano na kraju ove duge.

Vuk Valčić